Privatno: 11 ½ razloga Jelene Jovanović

OK.

Prvo su me pitali „što se igraš“.

Onda su me pitali „zašto brišeš da se igraš, što ne ostaviš to na svom Facebook profilu?“

Zapravo, sve je veoma jednostavno.

Dozvolite da objasnim.

Da.. gajim onlajn cveće.
Zahvaljujući jednom statusu na Facebooku u kome sam javno obznanila da to radim i da uprkos tome imam i pravi kaktus koga zalivam mineralnom vodom, zahvaljujući nečijoj naklonosti, dobila sam na poklon još jedan cvet. Pravi, živi. Zaliva se jednom nedeljno i takođe ima magične moći kao i ovo cveće u FairyLandu na Facebooku. Provereno.
OMG, ne! Naravno da ne mogu da prestanem da zalivam onlajn cvećke iz jednostavnog razloga što bi onda uvenule! Moja baštica „Fairy Excellence Oceanfront Institute“ je na 10. nivou sada, zašto bih je gasila?

I to nije sve: uselila sam se na Facebook.
Naravno reč je o YoVille, igrici gde možeš da upadaš bez najave na gajbe svojih prijatelja, imaš u svoju gajbu (koju opremaš), i kao što red nalaže, odeš ponekada na posao da zaradiš YoCash, virtuelni novac kojim posle kupuješ zebraste prostirke, laptop, safari fotelje i roze tapete. Treba li reći, zaradi se i od slanja poruka i poljubaca takođe. Ja najčešće tučem ljude, ne što sam agresivna ili štogod, već što ta akcija najkraće traje (igrica je u flashu, tuča je balonima napunjenim vodom, no big deal). Inače, moj posao je u fabrici widgeta. Za sada jurim poziciju line managera...
Možda zvuči čudno ali ovo gore pobrojano nije baš tako bezveze.

Pred vama su 11 ½ mojih (a svetskih) razloga zašto:

1. Gejming industrija u stopu prati early adoptere tj. gambling i porno industriju, po profitu i tempu izbacivanja novih stvari – znači ima nas zaista mnogo (volim ja osećaj pripadnosti, ne krijem)

2. Onaj kome je posao vezan za social web i cloud computing, prirodno je da želi i da se ponekad zabavi. Uostalom, oflajn narod troši vreme i novac na mnogo banalnije stvari od igre.

3. Pored toga što je trend proklamovan u „Funky Business“ odavno na snazi, i što i sam posao mora da bude zabavan da bi se uopšte shvatio ozbiljno, sasvim je u redu ponekad se infantilno zaigrati, to je jedna od 7 navika srećnih ljudi

4. U klasičnim ofisima ljudi igraju arkadne i kaskadne igre. Zaposleni u medijima u npr. vole Zumu i sve vrste flipera. Proverite.

5. Gejmerski mentalitet je dobar za timove, naročito razvojne i naročito marketing: pospešuje kreativnost - ponašajte se kao gejmeri

6. Travian, virtuelno selo, je najveća svetska mamipara – ljudi daju pravi novac da bi negde u sajberspejsu izgradili svoje selo!

7. Čak i u Beogradu, život nekih (zrelih? Odraslih?) muškaraca isprekidan je kačenjem na net jer je potrebno „poslati flote na spavanje“ ili uraditi štošta drugo s njima. U čemu je problem sa zalivanjem cveća :)

8. Podržavam globalizaciju bez presedana. Makar i samo zato što španske serije i Dnevnici 2 ustupaju mesto webu u malim kućnim razgovorima.

9. Ne poznajem nijednog čoveka koji je 100 % oflajn. Cheers.

1o. Profit od igara nezadrživo raste i osvaja i svet mobilnih telefona, primer je iPhone sa 2.2 biliona $ za prvi kvartal ove godine.

11. Čak i u ovo recesivno vreme industrija igara ima najbrži rast, odnosno kako je u studiji slučaja McKinsey pokazano - IT industrija ima najmanji pad. To ne može biti jer je dosadna i beskorisna.

...Zašto bih ja bila izuzetak i uzdržavala se...

Suština je da ko zanemari internet ekonomiju neće dobro proći - sve nas je više i za nas 37. 5 % korisnika neta u Srbiji se treba BORITI.
(o tome više u narednim blogpostovima, sve nas je više)

Čekam vaše komentare i da vidim koliko nas je!! :) Nadam se da nisam izuzetak i jedina u Srbiji. To bi bilo jako tužno...


BE YOU. CELEBRATE WHAT YOU ARE - WE HAVE ONLY ONE LIFE.

Liderstvo: 13 zapovesti Kolina Pauela

Budući da ovi saveti idu kao viral, pre svega sa Linked In a potom i po blogovima kao što je blog Trine Roach Creating Tomorrow, pogledajte i sami o čemu se radi. Tajna uspeha, po Pauelu, ne postoji: uspeh je rezultat pripreme, teškog rada i učenja iz grešaka.

Inače, ono Kolin Pauel oštro zastupa (na kraju, tako je objasnio svoju ostavku na mesto generala US vojske, pored stava da NIKAKO ne ostajete sa onima sa kojima se suštinski ne razumete) je ultimativno pravilo karijernog razvoja:
Konstantni optimizam umnožava vašu snagu.

Odnosno: perpetual optimism is a force multiplier.

Novinarstvo i drugi demoni

Jedno od pitanja koje sam dobila nakon puta iz Sarajeva ticalo se poređenja BiH sa Turskom. Za mene i iz mog nomadskog iskustva, ovo je neuporedivo. Turska, užasno bogata zemlja kojoj se neće u EU jer su sve teške tekstilne industrije oursourceovane u nju odavno, i jer se zbog problema sa Kiprom to pitanje ni ne stavlja na dnevni red, i BiH, područje sa 300.000 invalida rata, 100.000 mrtvih i 3 entiteta koji izbore i sada u 21. veku dobijaju na osnovi "nama je duži", nikako nisu za poređenje. Ostaci gelera na kućama u Baš Čaršiji i high-tech Bodrum nipošto ne idu u isti koš. A čovek koji nije video ni Bosnu ni Tursku bio bi, možda, sklon da pretpostavi da je to isto.

Da nije bilo poverenja u ovu pretpostavku, do pitanja ne bi došlo.
Hajde da vidimo kakva su ta jaka uverenja koja su u korenu naših pitanja.

O ovome sam već pisala, ali nije naodmet: PARADIGME su skupovi opštih stavova koji upravljaju našim ponašanjem (pa otud i pisanjem) i koji utiču na NAČIN na koji vidimo svet. Ove skupine svesnih i podsvesnih stavova uticaće i na selekciju podataka, selekciju tema o kojima pišu novinari (ako imaju mogućnost da biraju), i na selekciju onoga što čuju odnosno - prečuju. Ovo su užasno jaki i ne previše brojni (nema ih mnogo, osnovni su) sudovi, verovanja, stavovi i uverenja koja se retko preispituju. Otud su opasni ako se na njima ne radi. A govore mnogo - kroz svaku aktivnost koju preduzmemo.

Što se novinarstva tiče, čak i kada nije decidno izrečen stav o nečemu, često je sam odabir činjenjica i u izveštavanju neobojenom autorskim stavom i bez dodatka interpretacije, sam po sebi indikativan i govori o tome kakva osoba stoji iza toga, kog je nivoa profesionalizma, a ponekad, nažalost, i koliko je plaćena i kakav je urednik.

Ti opšti stavovi o kojima se ne razgovara ponekad su duboko intimni i nesvesni. Ali provejavaju iz teksta. Kao i iz pitanja koja su postavljena.
Ukoliko novinar krene sa predrasudama na put, vrlo je logično da po povratku sa puta izbaci putopis u kome priča kako ga u Hrvatskoj niko nije zaklao a ni dirao. Gde su tada urednici, pojma nemam. Ali je teško za varenje, žasu skroz.

Neću sad da kažem da onaj ko nema širinu i potrebno znanje da se bavi novinarstvom ruši ugled i profesije i medija. I da je poštenije je da se bavi nečim drugim.
Neću, jer sam pre svega ubeđena da imamo medije (i lidere) kakve zalužujemo.
Koliko su naši mediji dobri ili loši zavisiće od toga u kojoj meri se i koliko često osećate kao vanzemaljac.
(Otkriću vam: ovo će naša ekipa predstavnika srpskih medija sa putešestvija u Sarajevu razumeti - jedan aerodromski razgovor otkrio je da smo svi u čudu zbog toga što "ispadamo" naivni i osećamo se kao bića s druge planete usled masovne podrške onome za šta mi smatramo da su gluposti i nečovještva).

Vratimo se na pisanje: budući da interpretacija onoga što smo videli i čuli manje-više ne podleže racionalnom, veoma je važno kakvi su nam filteri kroz koje primamo svet i kroz koje ih kao novinari dalje u taj isti svet puštamo. Na čemu počiva naše razumevanje sveta i onoga o čemu pišemo.
To znači da je veoma važno kakvi smo ljudi i da li ćemo u nastavcima u putopisu opovrgavati svoje rođene predrasude ili ćemo zaista dodati vrednost time što smo videli i pisali o nečemu NOVOM. Šta god da je to.

Ono pitanje o BiH i Turskoj sa početka...pretpostavite sami otkud to.

A koliko putujemo....
Lično, poznajem ljude koje putovanja nisu obogatila i koji su vraćali nepromenjeni. Pitanje je dakle ne samo koliko znamo, već i koliko smo spremni da se menjamo, da učimo i koliko smo opušteni ili homofobični. Koliko pretpostavljamo a koliko istražujemo.
Sasvim privatno: outcome mojih putešestvija bio je taj da sam izgubila kompleks Srbije. To jest, uvidela sam da nismo ni najbolji ni najgori, već smo jednostavno narod sa manje istorijske sreće (koliko ratova je bilo u prošlom veku?).
Ljudi su svuda isti, a psihološki mehanizmi učenja putem pokušaja i pogreške negde su osnaženi zakonima, a negde nisu. I to je to, zato je negde lakše biti tajkun. Zato je negde poželjno biti u stanju da prevariš ili proneveriš. Generacije su potrebne da se ova matrica (filteri) promene - da se jedna greška ponovi, i postupak kazne da je sledi takođe. Ne govorim sada o filterima koje nosimo iz porodičnog miljea, ali mehanizam je isti - ono što je nagrađivano biće društveno poželjan model ponašanja.

Bez obzira čime se bavite, zapitajte se u čemu vas ohrabruju. Kao pojedinca i kao deo neke zajednice (esnaf, grad, region, bilo šta čega se osećate delom).

Nedostatkom sankcije ohrabruje se greška. ALI: drugačiji model će biti na snazi ne onda kada greške prestanu, već kad sistematski počnu da se ohraruju DOBRE stvari. Ne da se preko uspeha pređe ćutke, a da se na greške galami - ovo dvoje mora da ide u sprezi, inače se može dogoditi da više niko ništa ni ne pokušava da učini iz straha od greške i nejasnoće oko toga šta je dobar put. Skoro je na jednom nedavnom skupu bilo reči o tome zašto je okej biti dobar. Imam osećaj da je to sledeća velika tema.

Otud pisanje success stories nije nimalo bezveze, i ako mediji uopšte imaju ambiciju da menjaju svest naroda (tj. ako to nije preambiciozno) onda moraju da se ponašaju kao lučonoše i da traže nove puteve i osvetljavaju ih. Prenošenje informacija neće izgubiti na ceni time što će se u spektar tema uvrstiti i pozitivni primeri, bilo da je to šta imaju članice EU od učešća u ovom ekskluzivnom klubu, bilo da je reč o bilo kojoj drugoj, nepolitičkoj, vrsti uspeha.

Know-how i WIIFY su neprocenjivi. Isto važi i za one koji pišu blogove - ako pretenduju da imaju obavezu istinitosti i objektivosti i izveštavaju kao novinari.

SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrije

U ovom veku dogodile su se neporecive globalne promene. Svega, počev od načina pristupa informacijama , do načina distribucije i pakovanja proizvoda i usluga.
To znači da su se i sami proizvodi promenili (100101010101010001010 format). Način dostave sada ide putem neta. Pakovanje takođe - firma koja nema svoju web stranu je kao čovek koji nema email na vizitkarti. Ili još gore: telefon.

Zašto je to važno?
Ovaj moćni zamajac digitalizacije promenio je svest ljudi a potom i uslove u kojima rade, način na koji se pristupa poslu i način rukovođenja takođe. Tu je još i ono što se golim okom vidi a to je dramatična promena dres koda, i ono što se ređe vidi ali ostavlja još jači utisak - dehijerarhizacija organizacije.


USLOVI ZA RAD

Danas je više nego ranije važno s kim radite i kakvi su vam odnosi. Budući da su informacije preuzele primat, način na koji se one saopštavaju i primaju promenio je smer odnosa u kolektivu. Sada, možda više nego ikada ranije, važno je imati visokokvalitetne odnose, interne i eksterne. Jedan od top 5 razloga za zadovoljstvo poslom su upravo odnosi u timu.


NAČIN RADA

Ranije je uslov svih uslova bio pojaviti se na vreme u kancelariji i biti tu od 9 do 5. Danas ta praksa nije nestala, ali barem podjednako ima onih kompanija (naravno, mahom su IT) kojima radno vreme počinje oko ili iza 11 pre podne. Za novinare ovo nije novost jer redakcije uglavnom tako i funkcionišu...Ne meri se vreme, mere se rezultati!
Takođe, mogućnost saradnje putem interneta (Google aplikacije, email, chat, ActiveCollab, Basecamp učinile su da su slobodni dani češći i ponegde regularni tokom radne nedelje, i da je posao od kuće veoma moguć i poželjan. TIM je osnovna operativna jedinica a geografija sve manje igra ulogu; sa video-konferencijama naročito počinje nova sezona.
Uz to, globalni trend je briga o planeti i smanjena emisija CO2...

MENADŽMENT NOVOG DOBA

Informacije se šeruju više nego ikad. Sada nije dovoljno jednostavno narediti, potrebno je svojim obrazovanim i kreativnim zaposlenima objasniti i ZAŠTO je neko pravilo na snazi. Inače ništa od motivacije. Slepo slediti je out, ljudi traže da razumeju ciljeve kompanije, smer u kome se kreće, tržište oko sebe. I ne samo to - hoće i da aktivno učestvuju! Šrafići ne postoje. Uprkos automatizaciji posla više nego ikada potrebne su IDEJE.
Greške - šta reći...otkako je Sid Vicious proslavio anarhiju, pesme u slavu onih koji se ne uklapaju lako prelile su se u studije slučaja o Apple Inc, u harvardske eseje o liderstvu, u knjige i gigove oko Funky Business poslovanja. Kreativnost je takva da ne trpi oštre norme. Naprotiv - ko hoće da ima radnike znanja (knowledge workers) mora da ih pazi kao hirovitu cvećku i da im stalno izlazi u susret. Jer, oni idu čim im nešto smeta svesni da je talenat koji imaju neprocenjiv i da se skupo plaća.


LIDERSTVO

Zaravnjene kompanije (čitaj: world is flat - all the world is office) preuzimaju primat. Google kultura poslovanja takođe - visokostručni, veoma kreativni štreberi i genijalci opremaju svoje kancelarije i kompjutere igrama i igricama. To nipošto ne znači da su manje produktivni - ono što je nekada bilo blejanje na pauzi sada je ugriz dobre igrice u sred radnog vremena čisto da se pospeši volumen novih i novijih pristupa problemima.
Šta oni traže od lidera? INSPIRACIJU.


STRUKTURA

Umesto stroge i vertikalne (kad već dijagonalna zvanično ne postoji ;-) pojavile su se ogranizacije koje imaju horizontalnu hijerarhiju. Viši menadžment nije više na posebnom spratu, naprotiv - sedi ne samo na istom spratu nego ponekad i u istoj prostoriji sa drugim menadžerima, sa ili bez malog pregradnog PROVIDNOG zidića. Vrata se sada farbaju u crveno zbog feng-šui principa novca, u aplikacijama za posao zahteva se da navedete svoje ciljeve kratkoročne i dugoročne (ponegde i poziciju Meseca u horoskopu ali to je devijacija, doduše primećena na našim prostorima...), a ako vas direktor poveze kući niko neće ništa pogrešno shvatiti.


KODEKS OBLAČENJA

Ako je nekada sekretarici bilo u opisu posla da nosi mini suknjičice, danas je to blamčina. SVAKO je zastupnik brenda kompanije i svi koji dolaze u susret sa klijentima i dobavljačima moraju da prenesu istu poruku - o profesionalizmu, učtivosti, poštovanju. Svega, od rokova do dogovora. Tako je mini suknja ostala kao dekor u kancelariji onima koji po državnim i poluprivatnim firmama još uvek drže noge na stolu.
Strogi kodeks oblačenja i ponašanja zadržao se još u finasijskim institucijama i dobio popularan naziv "bankarski": bez papuča, dekoltea, minića. Poneke kompanije imaju kao interni dres kod upravo tzv. casual, to jest opušteni stil.
Naravno, ovo ne važi za prodaju...kada ste sales rep, i dalje morate da umete da klijentima priđete na način koji NJIMA odgovara. Ako je korporativno, onda je sve sa odelom i kravatom!
Inovacija - sada i nežniji pol nosi kravate :)


TRŽIŠTE RADA

Kompetentni i talentovani pobeđuju. Talenat je lider. Dobra komunikacija takođe je promenila predznak - okej je opustiti se. I ne samo to, smatra se neljudskim nikada ne pokazati poneku svoju slabu stranu na poslu. S takvima više niko neće da radi jer se uzimaju kao sračunati i hladnokrvni koji bi preko svega prešli zarad uspeha.
Posao se sada oglašava i traži preko interneta (baš kao što su se milioni tako pronašli lično - cybermuvanje je opšte mesto), i niko ne može da spreči zaposlenog da to ne uradi sa posla. Šta više, verovatno i njegov menadžer pretražuje oglase za posao na istom portalu...

SVET OKO NAS

Ono što je vidljivo svima je poplava japija i wi-fi kafića. To ne znači da se neko ucickao i doneo laptop u kafić da bi muvao cice, već da je verovatno pravo s posla došao na afterhour kafu sa kolegom iz druge firme ili agencije i da je sasvim moguće da dok ga čeka konačno stiže da proveri privatnu poštu i uloguje se na facebook. Prenosni računari su sve manji i sve tanji (900 grama i nekoliko cm za Mac Book Air), a mogu se kupiti u bojama kao što su roze, zeleni, plavi...hrana se naručuje onlajn, odeljenja se outsourcuju, krize takođe počinju na forumima, a baneri i PPC reklame su vidljiviji od bilborda.

Štreberi caruju.
I ovaj trend će se nastaviti. Svet se ukraja prema potrebama talentovanih. Heroji su oni koji krenu i ostanu na putevima kojima se dosada ređe išlo. Ne biti deo sistema već stvarati sistem je potpuni hit. Odvažni preduzetnici konačno se slave, a počinjanje u garaži pa potom osvajanje pola sveta je KULT za preduzetnike.
Vaš posao vredi onoliko koliko vam vrede zaposleni. Dokaz: lovci na top talente ne žive od metafizike :)

Odnosno, kako je nekada rekao čika Bil Gejts pre 20 godina: budite dobri prema štreberima. Može se desiti da završite radeći za nekog od njih.

NOVI KODEKS: ponašajte se kao gejmeri

Pet ključnih karakternih crta pokazale su se u 21. veku korisnim u poslu isto kao i u onlajn igrama.


Menadžeri bi trebalo da podstiču svoje zaposlene da usvoje mentalitet gejmera. Konkretno to znači:

1. Gejmeri idu na rezultat i obožavaju da budu evaluirani, čak i da se porede međusobno, i to kroz sistem poena, rejting, titule, ili neku eksternu metriku. Svet igara je svet meritokratije.

2. Razumeju snagu koju nosi različitost i to da jedna osoba ne može sve sama da uradi; svaki igrač je po definiciji nekompletan i treba mu dopuna. Pitanje "koliko sam dobar" i "koliko sam pomogao grupi" - ključna stvar je tim, ne individua.

3. Oni cvetaju usled promena - u igri nema ničega konstantnog. Oni su kadri da doslovno transformišu svet koji su nasledili. Oni ne upravljaju promenama, oni ih kreiraju.

4. Na učenje gledaju kao na zabavu. Cela zabava tokom igre je u tome da se nauči kako prevazići prepreke.Sadašnji uspeh je alatka za uspešno rešavanje problema u budućnosti.

5. Oni izazivaju konvencije — gejmeri često istražuju radikalne alternative i inovativne strategije, čak i kada su uobičajena rešenja prisutna i poznata.



IZVOR: Conversation Starter > The Gamer Disposition

Zivot & prikljucenija : navijacki mentalitet

Srbi su narod proaktivan: cim se rode, za sebe biraju najvise ciljeve. Ko kaze da ja sutra (dobro, ne ja ali...) ne mogu da postanem selektor, ili sef drzave ili patrijarh?
Ok, ok, za ovo poslednje ne znam da li se neko bas otima...


User-generated content pokazao je nasu stranu: prosto volimo da navijamo, ja protiv vas, mi protiv njih, oni protiv svih...ako odete na YouTube ili pogledate ko vodi na Alexi, videcete o cemu pricam - trazite da vam rangiraju strane po posecenosti.
Na jednom forumu koji je kao popularan a ima toliko bedan interfejs (zaostao iz 90tih) ali mnogo poseta, sve nas koji ne glasamo za ***** zovu judeo-liberalni tajkuni.

U tom crno-belom svetu nema vise mesta.

Sve je win-lose, odnosno ako ja dobijam- ti gubis. Ako ti izgubis, ja sam na dobitku. Komsije, krave, cvece, pcele, ptice...birajte!

I mediji takodje podgrevaju tu sliku: nece da stave u novine ono sto nije provokativno, pa ako nije (a retko kome je vest da ako je kolac veci svi ce od toga imati koristi), naprave da bude, izvuku iz konteksta, izbace deo koji je balansiran i koji kaze da ima i druga strana novcica, i da mozda djavo nije tako crn...!)

Mediji kreiraju mnenje, vaistinu.

Servirajuci crno-belu sliku (mi protiv njih, vecito antiprotivni svemu, nereseni sukobi od Kosovskog boja naovamo, prevrednovanje i ponovno ispitivanje svega i svacega...) i taj win-lose sistem uparenih antagonizama idu na prodaju, na emocije...Zato su izbori postali stanje svesti (!) bas kao i Kosovo, a SRBIJA...hahaha, Srbija je dijagnoza.

Heh...Zemlja vecite tranzicije.

Oni koji znaju da ima resenja i puta (when there is a will, there is a way), i mogu da pogledaju iza te (iskrivljene) slike, znaju da se o tome da su stvari moguce ne prica mnogo u javnosti.
Promene su takodje moguce. Sta vise, moguce ih je ubrzati. Eto vam Telenor reklama, ako meni ne verujete :-)

Sto se (opet) mene tice, pre neku godinu bila je vest da postoji win-win sistem poslovanja, upravljanja, zivota. Nije bas da nam spada u mentalitet, ali da ovakva saznanja menjaju DNK i prenose se u nasledje, verujem. I na stranu sto se taj pelcer teze prima (kod nas, za razliku od sveta, te knjige jos nisu bestseleri, a ne vidim zasto...), moguce je kreirati klimu takvu da bude pogodna, i za investitore i za korisnike, i za preduzetnike i za...za sve. I to brzo. Eto vam primer grada Beca.

Ovako, verujuci onima koji od nase podeljenosti zive (sta bi bilo kada bi sve stalo na jedan dan?!) proaktivnost se lako pretvara u qqanje. Nemoguce ovo, neizvodljivo ono...izgubi se ta nasa takmicarska zica i ti visoki ciljevi.

Vecina, cak i od vas koji citate ovu cyber-kolumnu, nastavice da budu dobra deca i da pokusaju sve sto im se servira.

Ono sto ohrabruje je da se drugaciji pogled na stvari (a od toga zavisi sve) lagano pojavljuje - i u medijima.

PODRSKA. A ne obeshrabrivanje.

PRICA o tome da se moze poceti od nule i uspeti.

Dokazi, primeri, poslovne uspesne price...To je ono sto nam treba - novi idoli.

Jeste, u guzvi je uvek toplije (Kosovo, izbori, nema dobrih radnika, nema posla...) ali to prosto nije ISTINA. Ili: nije cela istina. Lako je, s takvom slikom sveta, ne raditi nista, tj. praktikovati nerad.

A Srbija je postala taaako dobar izgovor, zar ne? :-)

To je ujedno i odogovor na pitanje zasto se himni jos zvizdi - vecito neki los kontekst...
Navikli smo da se Srbija znaci nesto - lose. Nekim citaocima je cak neprijatno kad vide onaj gornji potpis - the Serbian One.
Pa zasto naglasavam...
Pa jel boli? Pa boli! Taman se covek preda samozaboravu na webu, kad ono...!!

PITANJE:
Jeste li probali nekad da uradite ono sto je BOLJE a ne ono sto je LAKSE :-)


"World we have created is product of our thinking.

It cannot be changed without changing our thinking."

ALBERT EINSTEIN

TRENDWACHING: HR on Crossroads

Heh...Necu da ponavljam ono sto vec ima na webu (izvestaj na Infostudu, takodje i na Naslovi.net, samo da kazem da sam se tek danas pomalo odmorila. I jos nisam sve privatne a obecane poruke odaslala...tek poneki intervjuic i saradnjicu i kaficu potvrdila, a za ostalo cekam na parce slobodnog vremena (sutra opet na seminar).

Izdvojicu samo zakljucke HR konferencije, onako kako je islo u press release-u.

HIghLight: ZASTO HR NIJE ISTO STO I KADROVSKA SLUZBA.

HR odeljenja, zakljucak je konferencije “HR na raskrscu”, iako su nasledili nekadasnju kadrovsku sluzbu, predstavljaju znacajnu i sistemsku promenu u nacina rukovodjenja, upravljanja ljudima i ciljevima kompanije, sto zahteva promenu pre svega nacina razmisljanja i pristupa zaposlenima.

HR odeljenja, pored selekcije kadrova i administartivnog dela, imaju ulogu nosilaca promena, treba da komuniciraju te promene interno i budu agenti promene u kompaniji.

Isto tako, oni koji se bave ljudskim reusrima imaju zadatak da pripreme zaposlene na to da su promene USLOV opstanka i pomognu im da se na njih adaptiraju.
HR odeljenja imaju ulogu razvijanja odgovornosti i povecanja produktivnosti i efikasnositi svakog posebnog sektora, oni su tu da povezu timove i ljude, olaksaju i ubrzaju procese.

Zaposleni u ljudskim resurisma imaju zadatak promovisanja koncepta STALNOG usavrsavanja (popularni “lifelong learning”) i tu su da koncept i konkretno podrze odabirom i organizacijom eudkacije i treninga za zaposlene.

Zakljucak sa panel diksusije drugog dana konferencije na kome su ucestvovali Snezana Bogdanovic iz Ministarstva rada, Milos Miric iz Foruma stranih investitora n i Dusko Vukovic iz Samostalnog sindikata gradjevinske industrije (iz Unije poslodavaca nisu se odazvali pozivu za ucesce) rasveteljeno je da HR ima ulogu i interne komunikacije i amortizera i medijatora medju sindikatima, poslodavcima i zaposlenima.

Konacno, uloga HR je kljucna kad je rec o STRATEGIJI kompanije, dugorocno.
Zato to nije isto sto i nekadasanja kadrovska sluzba, mada je njen prirodni nastavak.
HR je tu da vam omoguci da date svoj puni potencijal i da pravi covek bude na pravom mestu.
To je, slozicete se, savim drugaciji nacin razmisljanja - ne servis kompanije, vec menadzment i liderstvo koje podstice i inspirise, i deluje kao katalizator u procesima i odnosima u kompaniji.
LJUDI su srz svakog posla.

Ono sto se meni posebno dopalo, a o cemu dosad nije bilo reci (bar ne javne) je ono sto je istakla Snezana Samardzic Markovic koja je otvorila HR Konferenciju 07: HR na raskrscu:

Preduzetnistvo je presudno za podizanje kapaciteta za inovacije i preuzimanje odogovrnosti I aktivno ucesce u drustvu. Medju million mladih (racunajuci doba od 15 do 30 godina koje je obuhvatilo istrazivanje ministarstva) od kojih je 700 000 zaposleno, 80 odsto radi za drugoga”, rekla je Samardzic Markovic.

Detaljne rezultate istrazivanja Ministarstva, kako je najavljeno, ocekujemo na prolece..

Cheers! :-)

Miss C.


HR konferencija 07, Hyatt


stage is yours :)


networking vecera

Gift of Prometheus

Sve bas sve je moguce ostvariti!



Evo linka ka tekstu i teksta koji sam objavila u Politici i o kome se ubedljivo najvise prica (cak stoji i uramljen na jednom vaznom zidu, valjda najvaznijem, na Ekonomskom fakultetu u Bgd :))

Vodič za uspeh: Kako prepoznati lidera i šta dalje

Prometejev dar


– Da li ste spremni da donesete dobro ljudima, ne pitajući šta košta? Da li ste spremni da kao Prometeji uzmete vatru od bogova vašeg života i da sopstvenim idejama i delima menjate svoj život i život u Srbiji – zapitao je Dragan Sakan, proizvođač ideja u Savetu za novo misljenje, mlade okupljene na nedavno održanoj internacionalnoj Konferenciji o liderstvu u okviru AIESEC-ovog projekta Forum liderstva.

Svako ko teži da uzme stvari u svoje ruke zna za ovaj usud; lideri se prepoznaju po tome što su se mnogo selili, menjali fakultete i škole, što imaju povećane energetske kapacitete (upali u bure s čarobnim napitkom, i nikad ne posustaju!): „Lider želi da inspiriše svoje ljude, da doda zlatnu prašinu zbog koje zablistaju punim sjajem. Zato su oni i retke ptice”, odjeknulo je na poslednjem spratu palate Ušće.

U pravi čas! Jer stara je istina da ko čeka na „pravo vreme” da započne neku akciju, može da se desi da se ljudski načeka: idealno vreme u kome je sve lako i dostupno zapravo nikada ne dolazi. Nije samo „sada” i samo „ovde” teško živeti. Zvuči neverovatno, ali je istina: nigde i nikada nisu postojali idealni uslovi za život; to što starije generacije tuže za „srećnom prošlošću” je stvar emocija prema onome čega više nema, a ponekad i nedostatka uvida u stvari – danas su, više nego ikada, svi putevi otvoreni mladim stručnjacima, profesionalcima i entuzijastima, i to bez obzira na pol, uzrast, boju kože, društveni, verski ili materijalni milje iz koga dolaze. Globalizacija radi za nas.

Oduvek su ljudi morali da se dovijaju i snalaze da bi kreirali pozitivne promene. Nikada to nije bio lak zadatak. I danas, kao i uvek, ta uloga je na onima koji su sposobni da je iznesu, na mladim liderima.

A šta je to što karakteriše takvog predvodnika? Pre svega, tu su strast, energija, hrabrost, ponašanje, stav i vizija, odlučnost, inteligencija i osećajnost, snalažljivost i iskrenost!

Svakom društvu (bez razlike!) treba ovaj pogon.

– Trebaju nam hrabri ljudi, spremni da donose odluke, da snose rizik koji nosi novo. Treba da su spremni da podele svoje znanje i informacije, da su u stanju da poduče i treniraju druge, i da su u stanju da povedu ljude... Ukoliko imate „štofa” za posao i pravi stav, za vas nema granica: možete da postanete jak političar ili ambasador, izuzetan menadžer, umetnik ili pisac. Etika je presudna, jer koliko god da se međusobno razlikuju kulture u kojima radite, ukoliko se držite moralnih načela i poštujete ljude, nećete imati problema – rekao je Eugenio Sidoli, predsednik Američke privredne komore.


Etika je i u ovom segmentu presudna: u vremenu koje je mutno i prevrtljivo, etika je kurs koji mora da zauzme onaj ko želi da zaplovi poslovnim vodama:

– Dobro i zlo su kao načela svuda slični, i onaj ko se drži prvog, ne može da pogreši – rekla je Lucijana Pavan, direktor digitalnih medijaMTV mreže.

Ništa ne dolazi samo od sebe, zato, ako vam treba pravo vreme, kreirajte ga sami, poruka je AESEC-a, najveće studentske organizacije na svetu – 800 univerziteta u više od 90 zemalja na istom su zadatku: razvijanja inovativnih potencijala.

-----------------------------------------------------------

Liderstvo: ulaganje u budućnost

– Trebaju vam i lideri i kvalitetan menadžment, izuzetni direktori i vizionari, koji su otvoreni za promene i izazove i koji će posao da guraju napred. To su dugoročni ciljevi i neophodno je investirati u budućnost i uključiti i obrazovanje: trud koji predstoji u narednih pet do deset godina, koliko treba da se mladi ljudi iškoluju i uključe u posao, steknu uvid u proceduru kojom raspolaže organizacija i privole se disciplini, i te kako se isplati – tvrdi Eugenio Sidoli.


Jelena Jovanović
[objavljeno u Politici NM: 14.12.2006.]

Lifelong Learning in Serbia

Mislim da mnogi od nas nisu spoznali suštinu Bolonjske deklaracije.
Čemu to služi, a uz to još i ne radi, jel tako :-)

Naročito je aktuelno SADA pred EDUfair™ 2007. Biće tu mnogo zašto-zato, klinci će tražiti odgovore na razna pitanja, a, verujem, i roditelji koji to treba i da finansiraju!


Bolonjski standardi su samo bottom line, onaj minimalni okvir (ram, a ne rešetke!) za jedan koliko toliko unisono-popakovan sistem znanja u kome, poželjno bi bilo, ona čuvena NOSTRIFIKACIJA diplome neće igrati onako veliku i važnu ulogu kao dosad.
Zašto? Da bi mogli da budemo mobilni, pokretljivi! Ko je taj kome se ne sviđaju putovanja i razmena ideja...a da istovremeno, recimo, voli da čeka i ...ma obigrava oko administarcije ispunjavajući im želje!

Ono što Bolonjska deklaracija nosi je, pored uštede vremena je i niz standarda kompatibilnih sa evropskim. Zašto je to važno?
Ideja objedinjenog evropskog prostora nalaže mobilnost stručnjaka, a sa njima i kompatibilnost znanja koje oni sa sobom nose. Bolonjski okvir propisuje samo osnovne standarde koji bi omogućili vrednovanje i upoređivanje znanja.

Oni koji se plaše da bi nešto time izgubili, mogu (i treba!) svoje kompetitivne prednosti,tj. ono što Evropa nema a mi imamo, da prenesu na postdiplomske studije, kao dodatnu vrednost.
Ko se odluči za više od onoga što Evropa predviđa, mogao bi to na pomoćnim, paralelnim ili pratećim institutima da usvoji, i da, ne gubeći ništa, stekne viši stepen obrazovanja!
To je win-win, rešenje na dobrobit SVIH zainteresovanih
Ko neće, neka ne mora, neka završi onoliko koliko Jevropa nalaže...zar ne?


PITANJE:
Zašto bismo se odricali onih paketa znanja s kojima smo u prednosti nad drugima? Samo ih treba preformatirati i – ostaviti studentima da odluče gde i kako će svom znanju i veštinama da dodaju vrednost.


Studije, kako sam ih ja doživela, trebalo bi da daju osnovne alatke za dalji razvoj i učenje. Znači, na fakultetima: usvojiš stručni rečnik, teoriju, koncepte, praksu ako je ima, pokapiraš ko je ko u mreži ljudi iz struke... i to je to! Oruđe!

A dalje radiš sam, ili te firma šalje na dodatne obuke, ili upišeš MBA, ili sve to zajedno...najbolje sve, frikombinovano :-)

Poenta je ne samo ući u trku za znanjem (i diplomirati, staviti tačku na formalno), nego i OSTATI U TRCI.



I čemu onda kočenje te "bolonje"....kad diploma NIJE kraj nego početak? Kraj fakulteta je first day of the rest of your life, znanje stečeno na fakultetu je PLATFORMA za dalje.

~~~


Profesorima: ne budite, molim vas, bolećivi prema svom predmetu! Ne ustežite se da uštinete tamo gde treba uštinuti!

Sad ću ja, kao naša JCI nacionalna predsednica onomad, da predložim: prođite kroz NAŠ sistem da vidite kako 'e to lepo!
Nema sad veze da li je reč o tome da treba osetiti kako je u cipelama onoga ko traži vizu za EU, ili...npr. u koži novinara Politike.
Recimo mene. Ko to ne bi vol'o ;-)

Da vidiš kako ODMAH skratiš sam svoj prešs članak - da ti ga ne bi kratili neki tamo, možda bezdušni!


Što se kaže u našim krugovima kad neko "nasvira" teksta preko mere, pa ga lektorka i urednica mole da sam "to uradi nežnije" -
Džoni voli,
Džoni pati,
Džoni će da skrati :-)

Priorities of Rozen–Bloggers

Priorities of Rozen–Bloggers Part 1.

~~~

Sublimacija. Prioritet broj Jedan.

Divna vestina pretakanja jednog u drugo. Skoro kao alhemija, ili: alhemija poticaja. Sjajan finale nakon unutrasnjeg konflikta koji je trebalo zaravnati.
To znaci sublimacija, sazimanje sveg onog sto se uskovitlalo iznutra TAP pravo u belinu dokumenta.
Ponekad podsecam sebe na „bedno piskaralo” iz crtanog filma.
Ali istina je da – tek isprovocirani reagujemo. Niko ne moze na komandu da ima stav, treba nesto da ga zaintrigira, potakne...ili iznervira, svejedno...Definitivno se ne bih ohrabrila da neke stvari tako nepozivo srocim da nije bilo tih unutrasnjih bura.
Eto kuda vodi to nase :treptrep:
U lepi i slovima ispunjen dokument : )

Powered by Rozen–Blogger Solutions 2006.

~~~


Ako jos samo jednom cujem da sam PISMENA (!)....

VI u 2007. godini planirate izdatke za obuku onih koji ne znaju da rade na racunaru (??!).
Aman – zaman 2007. je godina blizu, kraj papirne ere ushao u chitanke, Homeland security 'ladno chipuje imigrante, a vi MENE (mene!) preslishavate – da li znam sva slova?!
Jer, TO znaci biti PISMEN: poznavati azbuku / abecedu. Koristiti se pismom maternjega jezika.

Naravno da se ljutim.

Ti sto se ne druze sa tastaturom, php-om, javom, svi ti sto nisu forum moderatori bona fide, sto nisu ad hoc on–line savetnici, ti vashi ljudi koji ne znaju sta su kiborzi i od koje su sorte rozen–blogeri...da, da, bash ti sto im ni na kraj pameti nije da iz cuga napisu 10 strana ideja i predloga o low–cost i zero–budget marketing akcijama, sto nikada nisu napravili slajd–show umesto razglednice i sto ne sharuju svoje slike i ne skupljaju lepe banere umesto sharenih salveta...svi ti vashi dobri drugari kojima je omiljena komanda TURN OFF COMPUTER ....e pa ...proverite NJIH!
Da li su pismeni?
Znaju li sta znace BAS SVE reci koje koriste?

Stavljaju li tacku, mozda, na pocetku odnosne recenice?
Da ne budem odvech surova: odnosna recenica je tip recenice u zavisnom odnosu koja blize odredjuje neki imenski konstituent.
Ajde ovako: ko mi objasni sta je to imenski konstituent i ko bude umeo da nabroji koje funkcije u recenici moze da vrsi ( dijagram nije obavezan!) vodim ga.... na sta god pozeli!
Kafu, rucak, ZOO vrt (uz mere opreza da nas ne zadrze kao retke zverke tamo : ) Sta god...bukvalno, ne shalim se.

Mene ste BRE nashli, prvog srpskog izvestaca o Digitalnom legatu covecanstva za koji dan pohranjenom u Washingtonu, zar mene koja se na sve strane zalaze za smartGovernment i e–Srbiju, mene: sto sam onomad prodala sijaset Opsadi crkve Svetog Spasa u jednom danu, sto sam Patrijarhovog izaslanika sharmirala da procita poeziju Zaka Prevera i nesto nemacke filozofije obashka, mene sto sam na uvo i shapatom dobila intervju od Zorana Cirica, mene sto mi je duboki naklon ucinio Zoran Stanojevic the Great, prevodilac Tolkinove trilogije ...
Mene ste nashli, damn!

~~~

Pray the Lord

~~~

Iza 7 mora....

Mladi ne smeju biti socijalni problem!


Ne, dakle, NIKO to nije rekao na srpskom. Ovo je izjava zamenika gradonacelnika Becha Zepa Ridera povodom investicije u iznosu od 48 miliona evra koje su BLUM inicijativa i grad Bec namenili – prakticnoj obuci srednjoskolaca.

Tako to ide...samo malo uzvodno Dunavom svima je jasno da sholasticko neprimenjivo znanje koje nema kopcu sa praksom - ama bas nikuda ne vodi. I ne samo to: oni koji se na takav nacin „ishskoluju” padaju na teret drzave i grada u kome borave - Bec je svestan da ako ne uloze SADA, morace da placaju penale. Da li u vidu politickih minusa ili finansijskih, tamo skoro da je svejedno.

Ali opet sam nekako bas sigurna (!) da je u Becu barem neko postavio pitanje, makar i sam sebi i to shapatom: sta bi bilo da sva ta nezadovoljna i nedovoljno obrazovana snaga izadje na izbore?

Zbog uspeha u resavanju socijalnih pitanja premijer Australije, Dzon Hauard (kako mi je ljubezno posvedocio predsednik Srpskog Provrednog Drustva) je osvojio i TRECI mandat spasivsi zemlju recesije. Sta je uradio? Insistirao je na vitalnim prinicipima, onim neophodnim za zdrav opstanak zajednice, raspodelio je novac iz budzeta tako da ostane i najsiromasnijima tj. za socijalne stanove.
Cinizam je da pored milion nezaposlenih i ocajnih ministar za rad i zaposljavanje izjavi da su Srbi lenj narod i da je u redu sto uvozimo radnu snagu!

Kako predvidjaju statisticari, za koju deceniju moglo bi vrlo lako da se dogodi da u Srbiji ne bude radno sposobnih ljudi (racunajuci od 20 do 60 godina, okvirno).

Bela kuga je logican OUTCOME nase stvarnosti.

Sto kaze Bojana iz „Danasa” (e bas volim da ga menjam po padezima!): „Ti bi da radis i da ZIVIS od svog rada? Aaa...pa to je luksuz! Ovo je Srbija, mora da te finasira mama, tata, decko....sta mislis ti...” :)
Pri tom, govorimo o „mladima”koji su blizu tridesetoj, koji svoj posao rade profesionalno i cestito. Dzeparac dakle, a mama i tata (ili decko), po prirodi stvari valjda, trebalo bi sve da placaju.

I tako ja, kao ona azdaja iz vica, ona sto zivi iza sedam mora iza sedam gora bla bla...kad pogledam oko sebe, mislim, PA GDE JA ZIVIM!

Surovo, nema sta.
Raditi za dzeparac a morati ziveti od toga je stvarno van pameti. Ovo vodi deformisanju drustva...ostajemo sa roditeljima do ko zna koje godine, i kad se odvojimo zavisimo od njih finansijski, to nas ne pushta da odrastemo, a kad konacno resimo da odrastemo, ispadne da nas i poslodavci treitraju kao tinejdzere dajuci platu podobnu dzeparcu.
A ko je video da deca radjaju decu, osim u romskim naseljima?


MLADI NE SMEJU BITI SOCIJALNI PROBLEM!

~~~






Zato sam sklona mishljenju da Srbiji, u stvari, treba jedan general manager - treba neko da se doseti da je neophodno da se ulaze i u ljudski kapital.
Ali sistemski, ne kao incident!