Rekapitulacija: 2009

Ma, znam, mogla sam knjigu da napišem. Brojim sve ovih dana, opsesivno. Kaže ovako: 309 postova ovde, na Etarget blogu još 32 posta i 82 komentara. Baštu Balkana sam malo zapostavila, nepravedno - 5 članaka. Na Twitteru zato više od 5.000 rečenica! Na Etargetovom Twitteru, specijalizovanom za marketinške i srodne teme, tek koji follower manje nego kod mene. Ne znam tačno koliko lajkova i komentara na Facebooku ima, još nije izmišljena aplikacija koja i to broji i prikazuje u grafikonima kao što broji i prikazuje single muške i ženske prijatelje.

Dakle, 2009. godina je gotova. Pamtiću je kao jednu od najvažnijih godina ikada, za mene, poslovnu godinu pre svega. Godinu kreiranja sadržaja i godinu content marketinga.

Hm...hajde da 2009. označimo kao godinu u kojoj nam se desio prvi srpski live-streamovani koncert i u kojoj se celoj planeti desila Susan Boyle.

Za mene 2009. je bila godina kvantnih koraka u kojoj su se sva moja prethodna ulaganja isplatila.

Mnogo smo naučili.
Nije uvek bilo prijatno.

Tokom proleća testirala sebe na e-trgovini sa temom o online reputaciji, testirala novi feature oglasa sa slikom.

Leto provela putujući i fotografišući, u želji da odem u kockarnicu (neostvareno).

Probala sam češko pivo, i još par novih jela (sa knedlama).

Napravila webinare. Pogledala još barem 30ak drugih vezanih za inbound marketing.
Podelila sa prijateljima.

Godinu završila kao član žirija Web festa. I u specijalu portala Economy:
Web Specijal: 10 stručnjaka - 10 pitanja - 100 odgovora

Jesenji period bio je najnaporniji ikada, barem za mene - vrlo malo pomoći je stiglo.

Dakle, burna jesen bila je označena putovanjima, ljudima, hotelima, motelima, kalamburima, novim prijateljstvima i novim licima koja otvoreno hoće i vole da kažu da znaju šta radimo u Etargetu, i cene to jako.

Priča i predavanja je bilo raznih i o mnogo čemu:

* o reputaciji za menadžere
* o novinarstvu za novinare
* marketingu za blogere
* o demokratiji za hakere.
* PPC reklami za PR menadžere i planere.


Uprkos tome, pogubila neke papire, posvađala se na jednom šalteru (nisu znali adresu svog rođenog web sajta, rekli "ne znam, piše na vratima" - nisam mogla da odolim :), još nisam uzela pasoš a čekaju me i barem još 2 šaltera... ne vredi pričati, treba delati.
Ipak pročitajte: Komunikacija uprave i građana – web umesto šaltera.

U 2009. videla sam boom eShopova i web usluga. Počela da plaćam za premium usluge na webu! Otkrila kako radi PayPal za igrice na Facebooku (nesvakidašnje, nova godina otpočela je protestom protivu miševa i patki).
Prošle 2009. bila sam svedok da ništa nije nemoguće - gledala sam svoje prijatelje kako napreduju na osnovu svojih znanja i veština!

Ostala pri svojih 11 i po razloga.

Jesam li vam rekla - otkrila sam nekoliko novih briljantnih lica u Srbiji :) U 2009. ponovo otkrila i bioskop! Stekla nove partnere, prijatelje, platforme za blogovanje (uskoro JJ na Blic blogu)

A, da, ne rekoh najvažnije: apsolutno sve vreme bila u sjajnom i mnogobrojnom društvu. I šta još hteti povrh svega...





Suština je u nizanju malih koraka, u konzistentnom ulaganju truda i verovanju u jednu ideju. Suština je u doslednosti. U proceni kada je vreme da uhvatiš loptu a kada da pustiš da to uradi neko drugi. I u veri u ljude - u ono najbolje u njima.

Novinarstvo i drugi demoni

Jedno od pitanja koje sam dobila nakon puta iz Sarajeva ticalo se poređenja BiH sa Turskom. Za mene i iz mog nomadskog iskustva, ovo je neuporedivo. Turska, užasno bogata zemlja kojoj se neće u EU jer su sve teške tekstilne industrije oursourceovane u nju odavno, i jer se zbog problema sa Kiprom to pitanje ni ne stavlja na dnevni red, i BiH, područje sa 300.000 invalida rata, 100.000 mrtvih i 3 entiteta koji izbore i sada u 21. veku dobijaju na osnovi "nama je duži", nikako nisu za poređenje. Ostaci gelera na kućama u Baš Čaršiji i high-tech Bodrum nipošto ne idu u isti koš. A čovek koji nije video ni Bosnu ni Tursku bio bi, možda, sklon da pretpostavi da je to isto.

Da nije bilo poverenja u ovu pretpostavku, do pitanja ne bi došlo.
Hajde da vidimo kakva su ta jaka uverenja koja su u korenu naših pitanja.

O ovome sam već pisala, ali nije naodmet: PARADIGME su skupovi opštih stavova koji upravljaju našim ponašanjem (pa otud i pisanjem) i koji utiču na NAČIN na koji vidimo svet. Ove skupine svesnih i podsvesnih stavova uticaće i na selekciju podataka, selekciju tema o kojima pišu novinari (ako imaju mogućnost da biraju), i na selekciju onoga što čuju odnosno - prečuju. Ovo su užasno jaki i ne previše brojni (nema ih mnogo, osnovni su) sudovi, verovanja, stavovi i uverenja koja se retko preispituju. Otud su opasni ako se na njima ne radi. A govore mnogo - kroz svaku aktivnost koju preduzmemo.

Što se novinarstva tiče, čak i kada nije decidno izrečen stav o nečemu, često je sam odabir činjenjica i u izveštavanju neobojenom autorskim stavom i bez dodatka interpretacije, sam po sebi indikativan i govori o tome kakva osoba stoji iza toga, kog je nivoa profesionalizma, a ponekad, nažalost, i koliko je plaćena i kakav je urednik.

Ti opšti stavovi o kojima se ne razgovara ponekad su duboko intimni i nesvesni. Ali provejavaju iz teksta. Kao i iz pitanja koja su postavljena.
Ukoliko novinar krene sa predrasudama na put, vrlo je logično da po povratku sa puta izbaci putopis u kome priča kako ga u Hrvatskoj niko nije zaklao a ni dirao. Gde su tada urednici, pojma nemam. Ali je teško za varenje, žasu skroz.

Neću sad da kažem da onaj ko nema širinu i potrebno znanje da se bavi novinarstvom ruši ugled i profesije i medija. I da je poštenije je da se bavi nečim drugim.
Neću, jer sam pre svega ubeđena da imamo medije (i lidere) kakve zalužujemo.
Koliko su naši mediji dobri ili loši zavisiće od toga u kojoj meri se i koliko često osećate kao vanzemaljac.
(Otkriću vam: ovo će naša ekipa predstavnika srpskih medija sa putešestvija u Sarajevu razumeti - jedan aerodromski razgovor otkrio je da smo svi u čudu zbog toga što "ispadamo" naivni i osećamo se kao bića s druge planete usled masovne podrške onome za šta mi smatramo da su gluposti i nečovještva).

Vratimo se na pisanje: budući da interpretacija onoga što smo videli i čuli manje-više ne podleže racionalnom, veoma je važno kakvi su nam filteri kroz koje primamo svet i kroz koje ih kao novinari dalje u taj isti svet puštamo. Na čemu počiva naše razumevanje sveta i onoga o čemu pišemo.
To znači da je veoma važno kakvi smo ljudi i da li ćemo u nastavcima u putopisu opovrgavati svoje rođene predrasude ili ćemo zaista dodati vrednost time što smo videli i pisali o nečemu NOVOM. Šta god da je to.

Ono pitanje o BiH i Turskoj sa početka...pretpostavite sami otkud to.

A koliko putujemo....
Lično, poznajem ljude koje putovanja nisu obogatila i koji su vraćali nepromenjeni. Pitanje je dakle ne samo koliko znamo, već i koliko smo spremni da se menjamo, da učimo i koliko smo opušteni ili homofobični. Koliko pretpostavljamo a koliko istražujemo.
Sasvim privatno: outcome mojih putešestvija bio je taj da sam izgubila kompleks Srbije. To jest, uvidela sam da nismo ni najbolji ni najgori, već smo jednostavno narod sa manje istorijske sreće (koliko ratova je bilo u prošlom veku?).
Ljudi su svuda isti, a psihološki mehanizmi učenja putem pokušaja i pogreške negde su osnaženi zakonima, a negde nisu. I to je to, zato je negde lakše biti tajkun. Zato je negde poželjno biti u stanju da prevariš ili proneveriš. Generacije su potrebne da se ova matrica (filteri) promene - da se jedna greška ponovi, i postupak kazne da je sledi takođe. Ne govorim sada o filterima koje nosimo iz porodičnog miljea, ali mehanizam je isti - ono što je nagrađivano biće društveno poželjan model ponašanja.

Bez obzira čime se bavite, zapitajte se u čemu vas ohrabruju. Kao pojedinca i kao deo neke zajednice (esnaf, grad, region, bilo šta čega se osećate delom).

Nedostatkom sankcije ohrabruje se greška. ALI: drugačiji model će biti na snazi ne onda kada greške prestanu, već kad sistematski počnu da se ohraruju DOBRE stvari. Ne da se preko uspeha pređe ćutke, a da se na greške galami - ovo dvoje mora da ide u sprezi, inače se može dogoditi da više niko ništa ni ne pokušava da učini iz straha od greške i nejasnoće oko toga šta je dobar put. Skoro je na jednom nedavnom skupu bilo reči o tome zašto je okej biti dobar. Imam osećaj da je to sledeća velika tema.

Otud pisanje success stories nije nimalo bezveze, i ako mediji uopšte imaju ambiciju da menjaju svest naroda (tj. ako to nije preambiciozno) onda moraju da se ponašaju kao lučonoše i da traže nove puteve i osvetljavaju ih. Prenošenje informacija neće izgubiti na ceni time što će se u spektar tema uvrstiti i pozitivni primeri, bilo da je to šta imaju članice EU od učešća u ovom ekskluzivnom klubu, bilo da je reč o bilo kojoj drugoj, nepolitičkoj, vrsti uspeha.

Know-how i WIIFY su neprocenjivi. Isto važi i za one koji pišu blogove - ako pretenduju da imaju obavezu istinitosti i objektivosti i izveštavaju kao novinari.

Just sex, no attachments?

Treba li mešati posao i emocije?

Ne, ako će to da vas odvrati. Da, ako će to da vam pomogne.
Novinari bi vam rekli da se ne treba nervirati (a i dalje bi sami nastavili to da rade).
NLPejci bi rekli da je svakako važno napraviti dobar raport i ukloniti prepreke.
Infostudovci bi vam ponudili opcije za traženje novog posla.
U PC presu bi vas pitali a kako može da se išta radi bez emocija.
Dragana Đermanović bi možda rekla...he, ne znam šta bi Dragana rekla :-)
Ali znam da ima ljudi koji tvrde da emocije i znanje zapravo ne da nisu suprotnosti, već su sami po sebi jedno te isto. Misao = osećanja. Ne može jedno bez drugog.

Ja sam već ranije nekog ranog i kišnog proleća blogovala o svezi emocija, prirode i evolucije. I dalje tvrdim da emocije uvek idu kao atačment uz znanje. I način su na koji se ono prenosi i arhivira.

Evolucija, osim što je nije briga za jedinku, funkcioniše na vrlo jednostavne i ponekad brutalne načine. Kada čovek napravi grešku, ona će se potruditi da on tu grešku dobro upamti- fiziološkim (adrenalin i ostali hormoni stresa) i psihološkim mehanizmima (patnja, bes i sl). Ono što će se prvo pojaviti pri susretu sa situacijom koja nalikuje onoj koja je na ovaj način zapamćena je upravo psihološko-fiziološki alarm koji kaže NEMOJ NAPRAVITI GREŠKU.

To znači da kada vam je od nečega muka, ili se smorite kada čujete neku vest, teza da „posao ne treba mešati sa emocijama“ pada u vodu. Emocije su samo trackback nekog iskustva i važan element za procenu odluke ili situacije.
Ukratko, onaj osećaj koji imate pri dodiru sa lošim ljudima ne bi trebalo zanemarivati ni u poslu. Zašto? Zato što on nije tu bez razloga....

Da li je pravilno računati da ćete biti na dobitku od posla sa onim ko neetički posluje? Možda bi se benefitu od prevaranta mogao nadati – samo još veći prevarant.
Zato ako vam je muka – razmislite zašto vam je muka i šta vam to iskustvo pohranjeno u intuiciju, tu tacitnu i enkriptovanu knowledge base, zapravo govori. Ako je nekome drugome muka, pogledajte šta se nalazi u njegovoj bazi....
Život je zaista prekratak da bismo učili samo na greškama koje sami napravimo.


PS. Ovaj post inspirisan je razgovorom sa Flylordom. A počelo je sasvim naivno, pričom o tome kako treba imati vozačku ....;-)

Facebook Trivia: "it's complicated"

Prica se da je ranije Facebook bio nesto poput virtuelnog studentskog doma.
Onoga dana kada je Mark Zuckerberg resio da postavi Friend Feed aplikaciju, i kada su svi shvatili da umesto da stalno "ulaze u sobe" svojih prijatelja, odnosno posecuju licne stranice na ovoj mrezi, imaju NA TACNI sve te lepe trivije poput ko se napio i gde je zavrsio (usput dokumentovane raspad fotografijama), pojavio se talas protesta. Glasnog, u pocetku.
Cak su se neki i iskljucili sa Facebook-a jer nisu hteli da imaju "novog Velikog Brata".

A onda su shvatili, cak i oni koji su bili ubedjeni da im ovakve informacije nisu potrebne, navukli su se na citanje vrlo cesto i besmislenih stvari (spava mi se, gladan, piski mi se...). Vecima onih koji ovo me mogu da shvate i ne vide potrebu da citaju i postuju sta im se desava iz minuta u minut, prema clanku u NY TIMES-u, odavno je presla tridesetu. Brave New World of Digital Intimacy
(ovaj tekst mi je poslao prijatelj ciji je prijateljev prijatelj ovo zapravo napisao i mozete se pouzdati u njega, covek je stvarno aktivan u onlajn drustvenim medijima i zna o cemu prica. Prijatelj koji je poslao je moje prijateljice prijatelj a nju sam imala srece da upoznam preko devojke drugog jednog prijatelja...complicated? Zapravo ne, osim gramaticki mozda ;-)

U moru mikroblogerskih recenica, nadje se i ponesto korisno "Sta ce ti zanosni kukovi ako ne umes da pleses". Ili cela biografija Sare Palin. Ili zasto McCain radi ovo ili ono, ko je smesten u Hiltonu u Bugarskoj, ko je krenuo da vezba, ko ne moze da dobije vizu, koga su angazovali za AIESEC treninge...Sve u svemu, korisna stvar ako su ljudi oko vas aktivni i rolaju projekte. A posle kad se sretnete, imate i teme za razgovor iz rukava jer znate na cemu rade. Vrlo cool!

Sto se "relationship status update" feature-a tice, veza koja se okarakterishe kao "Facebook official" ima itekakav long tail i tu treba biti pazljiv. Sociolozi to zovu "ambient awareness" i tumace kao onlajn nacin za "citanje govora tela". Istu svrhu ima i Twitter - sve te male "mikroblogerske" recenice koje pustamo u etar govore nesto o nama. A Facebook se mozda najozbiljnije shvata. I cini se da je gori od Velikog Brata :))

Bilo skoro u BC biltenu simpa upozorenje: poslodavci ponekada regrutuju svet upravo preko Facebook-a. Odnosno, u nameri da saznaju vise o kandidatu nije im tesko da odu na Facebook profil.
Pitanje je koliko bi sve to bilo zanimljivo kada bismo zaista pisali samo one stvari za koje ni nase mame ne bi marile kada bi procitale.

Sve u svemu, moja skorasnja epizoda je bila ponesto cudna. Dugo sam razmisljala o svom emotivnom statusu i zakljucila da je, sa koje god strane da se pogleda, sve nekako - komplikovano. I stavila sam u relationship status update "its complicated". Prosto zato sto je to istina, i da ne duzim previse, nije bas normalno - cak ni sa stanovista moje mame.

Istog dana dobila sam PP (private post) sa pitanjem "ko je taj srecnik?" :)
(da li to znaci da je kad si single ipak sve jednostavnije...:)

Vratila sam status na "single" cisto da bih ustedela vreme objasnjavajuci da je "komplikovano" blize istini nego bilo koja "1 - 0" opcija. A onda je pocelo...Vrlo brzo su ljudi sa moje friend liste povezali prethodne statuse (u kojima je pisalo da trazim nekoga po MySpace) i predlozili da ga biju. Drugi su me pitali da li ja to "obaram Ginisov rekord" u trajanju veze (1 dan), treci su se prisetili svojih starih blog postova na kojima su imali slicnu drustvenu dramu...

Inace, smatra se jos da Facebook ima udela u opstecovecanskoj kvoti postenja i casti. Onaj ko izbegava da u svoj status na FB stavi da je u vezi sa nekim definitivno ima razloge poput "hocu da budem slobodan / slobodna da jurim i druge". Americki (a koji bi drugi...) psiholozi savetuju da ljude koji odbiju da svoju vezu ozvanice na Facebooku treba smatrati nezrelima i ostaviti.
Drugo to zovu kulturom navlacenja ("hookup culture") koja je proizvod novog morala na webu.


Zar nije sve to "complicated"?

Evo liste premisa koje funkcionisu medju geek-ovima:

1. Ako te nema na Google-u kao da ni ne postojis (brzo kreirajte profile! Plaxo Pulse je OK igracka za prve korake)
2. Ako tvoja veza nije izlistana na Facebooku onda kao da i nisi u vezi (menjaj partnera ;))
3. Ako ne blogujes, onda si nevidljiv??!
4. Ako te ne zanima internet onda si Bushman :lol:
5. Ako ne znas engleski...(idi na Havaje :)
6. "Ambient updates" su bolje jer zahtevaju manje paznje od email-a



Nastavite listu....;p

HR Knowledge Fair, trend report! :-)

Ljudski kapital i nova ekonomija

„Znanje se ponaša kao ljubav: što ga više deliš, više ga imaš”, moto je novog kursa koji zauzima Evropa

„Knowledge acts like love - more you share, more you have!”, Marc Luyckx Ghisi, Ph.D, keynote speaker

O revolucionarnoj ulozi ljudskih resursa


Jedino što je danas izvesno jeste to da se sve stalno menja. Oni koji su to shvatili na vreme sada su bogati i veliki: kao i uvek, za one koji stignu prvi ima najviše novca.

– Računa se da je u EU svaka deseta kompanija dosad shvatila da joj treba promena kursa i transformacija načina upravljanja. I njima ide – odlično! Oko 60 odsto kompanija trude se da obnove tehnologiju, one muče muku sa opasnostima i u problemima su. Istovremeno, jedna trećina svih firmi ovoga momenta ne čini baš ništa, „sve ide kao i obično”, i njima može da se desi da podele sudbinu dinosaurusa – rekao je u uvodnoj reči Mark Liuks Gisi na konferenciji Asocijacije HR profesionalaca o upravljanju procesima znanja održanoj prošle nedelje u „Hajatu”.

– Na vama je da shvatite da menadžment stare škole nije neprijatelj, i da treba da im pomognete: da prežive novu poslovnu klimu i da se adaptiraju. Očajnički su im potrebne i vaša inovacija i vaša kreativnost. Najveće su promene one koja se dese u umu, i zato imajte strpljenja, to nije jednostavno – poruka je koju je uputio doktor Gisi, dekan CBA poslovne škole i član Evropskog saveta.

Šta je sve drugačije? Prvo i osnovno, patrijarhalna strategija poslovanja nalik ratu u kome pobednika nema bez gubitnika zamenjena je manje nasilnim pristupom „takmičenja kroz kolaboraciju”. To je novi moto današnjeg biznisa zasnovan na ženskom „jin” principu i vrednostima tako prirodnim za naš, nežniji pol: sada su na sceni solidarnost, pažnja, poštovanje, javnost u radu, briga o opštem dobru i rešenost da se podeli znanje jer smo svedoci da se jedino tako i može – umnožiti. A znanje je moć, danas više nego ikada, i ne može da se lažira!

Fokus je, dakle, na onima koji upravljaju ljudskim resursima, ili kraće: HR menadžerima.
Šta je uopšte HR menadžment?

HRM je pojam koji se kod nas pojavio početkom 2000. godine – sa prvim privatizacijama i multinacionalnim kompanijama. Dotle smo govorili o kadrovskim službama, pravnim poslovima, opštim poslovima, koji su se bavili bazama podataka, prijavama, odjavama, zdravstvenim knjižicama i rešavanjem radnih sporova. Sa završetkom restrukturisanja i promenama mentalnog sklopa, administracije i dalje ima, ali sada preteže u korist znanja i upravljanja znanjem.

– HR menadžment je uopšteno – rad sa ljudima. To znači da HR menadžer mora da poznaje sve segmente poslovanja da bi mogao da razume potrebe svojih kolega i da na njih valjano odgovori, da osmisli potrebe, a za to on mora da bude spreman da prihvati nova znanja jer treba da rešava probleme i ljudi i direktora i marketinga i nabavke i proizvodnje – pojašnjava Nebojša Rako, predsednik Asocijacije HR profesionalaca i HR direktor Holcim Srbija.

Fakulteti koji bi školovali HR menadžere još ne postoje u Srbiji. Doduše, rešenje su postdiplomske studije na koje se ipak malo ko odlučuje: prvo što to nije nimalo jeftino, a drugo što retko ko može biti siguran da će uloženi novac da mu se vrati – korporativna pravila koja kažu koliko radiš toliko vrediš, i firme spremne da investiraju u zaposlene, takođe, ne rastu na svakom ćošku. Ko onda može da postane HR menadžer i kako?

– Mi u Srbiji imamo percepciju da to treba da budu psiholozi, ali dobar HR menadžer može da bude i inženjer u fabrici koji razume ceo proces proizvodnje, koji može da razgovara i koji zna šta treba da radi. Ima jedan HR menadžer u Srbiji koji je završio – medicinu, i on je jedan od boljih HR direktora! Važno je da čovek hoće da ulaže u sebe, jer ako neće, onda je ulaganje u njega trošak a ne investicija – dodaje Nebojša Rako.

Šta treba da zna onaj ko već pliva u HR vodama?

Pre svega, da je u postindustrijskom društvu nemoguće sve izraziti brojevima (ili: kvantifikovati) i da se danas sve više vrednuje holistički pristup, odnosno „nos za prave stvari”.

– Nije dobro kada je profit sam po sebi cilj, znajte: novac je uvek posledica ponašanja oličenog u viziji i misiji kompanije, i u transparentnoj i kvalitetnoj mreži unutar i okolo nje. Uloga HR menadžera je i koordinacija svih inputa i odnosa u kompaniji, i ka društvu. Ne gledajte u prošlost nego u budućnost! Sad vam treba inteligentan pristup koji vodi računa o kvalitetu a ne o kvantitetu: to je nova tranzicija a vi ste taj ključ koji menja svest – poručuje Gisi.

Jelena Jovanović


[objavljeno u Politici NM i Politici Online: 22.03.2007.]

~~~

- If profit is self-purpose goal, it is not very good: profit should be consequence from behaviour in vision and mission. Also, from network inside and around company, network that is transparent and excellent.
Role of HR manager is to coordinate all the inputs and relations inside the company, and towards society.
Dont look into the past, look into the future!
What you need is new intelligent approach which considers quality, not quantity. This is a new transition, and YOU ARE THE KEY for mind shifts – says Ghisi.

World, hold on!

HR Knowledge Fair juče je bio fan-tas-ti-čan!
Mnogo zanimljivih i obrazovanih ljudi na istom mestu + okrugli sto na temu 7 navika.
Čini mi se da su ovakve prilike situacije za prave mini-revolucije, u mišljenju (i posledično, delanju). Pevanju i mišljenju, takođe! (šta bi rekao Svetozar Marković da je juče bio s nama ;)

Moglo se čuti da je staroj školi ekonomije KRAJ i da zahteve za kvantifikacijom i prikazivanjem svega kroz cifre i analize konačno možemo mirne duše odbaciti jer se najstručniji i najposvećeniji deo HRM planete (i ne samo HR!!!) složio da je to konačno - prevaziđeno!
U HRM je, kako je rekao keynote speaker dr Mark Lyzckx Ghisi važnije ono što se zove IMATI NOS za prave stvari.
Naravno, trendovi se prate prema parametrima, koji su takođe promenljivi u odnosu na to, naravno, šta pratiš.

Ah, kraj papirne ere doneo je i kraj svega što je old school!
Danas je sasvim u redu tzv. touch of 80's u kombinovanju odeće (nrp. i kocke i štrafte i još tri boje!).

Među arhitektama i kreativcima hit su frizure koje su odnapred kratke a otpozadi dugačke....ko još ne zna za dvokomponentne parfeme (sic!), ili one smart kremice koje hlade i greju u zavisnosti od stanja kože i temperature napolju (adaptibilan hemijski sastav, živelo uzemljenje NASA tehnologije u kozmetiku :P ). O multifunkcionalnim kapsulama za regeneraciju da i ne pričam!

Trendovi se setuju, prate, mere. Procesi znanja se podstiču i razvijaju, njima se upravlja , i to sistemski. Isto je i sa inovacijama.

Timski rad sada zahteva i lidera i katalizatora, piramidalne strukture odmuru natenane,a sa margine dolaze najznačajinije promene.

Naglasak je na ŽENAMA.
O, da.
Prirodno je tako, nama je prirodan i multitasking i networking i vizibilitet i organizacija i win-win princip,i sva treća rešenja!


Ne zaboravimno da ne treba praviti kompromise s onim čiji je značaj OGROMAN (!) iako je nemoguće kvantfikovati: Love + Ethics + Aesthetics - poruka je dekana CBA business school.

Razigrava se sve(t).

Može li Srbija doprineti?

„Srbija je trenutno najzanimljivije mesto na planeti, i ja sam zato ovde. Uvek sam želeo zanimljiv život na lepim mestima...eto zašto nisam nikada živeo u Severnoj Africi ili Pakistanu”, rekao je juče Hans E. Hageman, zamenik šefa misije ambasade Kraljevine Holandije.

Serbia - focus on exellence.


~~~

Ps. klikom na naslov posta stiže se na današnji članak objavljen u Politici: Gde rade najsrećniji ljudi na svetu, odnosno: Miss Cybernaut featuring Google!


uz čitanje članka lepo bi išao Bob Synclair, koga ne mrzi neka downloaduje World, hold on Western Dream