Приказивање постова са ознаком ispravni principi. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ispravni principi. Прикажи све постове

понедељак, децембар 10, 2007

VREME JE: 7 navika srećnih ljudi


Sedam navika srećnih ljudi


Oni imaju pozitivan stav prema zivotu - stav "ja to mogu". Bez težnji i ambicija nikada nećete osetiti ukus uspeha.

Oni se pozicioniraju tako da su sreći na dohvat ruke. Ne plaše se da se pridruže kreativnom mnoštvu. Setite se kako homoseksualci i boemi utiču na privredni razvoj: oni putuju svetom povezujući probleme na jednom kraju sa rešenjima na drugom.

Ovi pojedinci na drugačiji način sagledavaju stvarnost. Otvorenog su uma, ali dobro znaju ko su i šta su. Naći sebe podrazumeva da ste spremni na potragu. Pri tom je to put koji traje čitav život, a ne vikend semnar o osećanjima.

Srećni ljudi su proaktivni. Kao i uspešne kompanije, oni se menjaju pre nego što su na to prisiljeni. Oni znaju da prošlost ne mogu da promene, ali zato budućnost mogu.

Poslednja tri principa? Ovi pojedinci vežbaju, vežbaju i vežbaju. Promena ponašanja iziskuje da reprogramirate svoj mozak na uspeh i bogatstvo. Dakle, jedini način da obezbedite promenu jeste vežba.

Da bismo uspeli moram o prestati da se ugledamo na druge. Takmičimo se sa sobom; imitacija ne vodi nikuda. Zavirite unutra. Koliko znamo, put u budućnost možda i završi u Silikonskoj dolini, ali u ovo možete biti sigurni - on mora proći kroz vašu dušu i vaše vrednosti.

Uspeh znači ostvaiti imitatore karaoke kapitalizma daleko iza sebe. Prestanite da pevate pesme iz prošlosti i počnite da pišete stihove sutrašnjice: inovirajte ili propadajte. Moramo da odlučimo da li ćemo pisati istoriju budućnosti ili bit puki posmatrači buduće istorije?

******
Braćo i sestre,

Ne podešavajte vaš aparat na ovu frekvenciju. Isključite ga ili vas neće biti. Ne prihvatajte imitiacije niti ograničenja. Postojite s razlogom. Imate moć i prava. Uzmite konce u svoje ruke, vi to možete. Uspešni regioni, korporacije i ljudi znaju da je uvek bolje biti prvoklasna verzija sebe nego drugorazredna verzija nekog drugog. Oslobodite um, a ostalo će doći samo po sebi.

Da li ste razumeli?


powered by Jonas Riderstrale & Kjell Nordstrom - KARAOKE KAPITALIZAM, by PLATO


!!
Kjel u Srbiji: www.kjellusrbiji.com


Voli vas

Miss

;-)

петак, децембар 07, 2007

TRENDWACHING: HR on Crossroads


Heh...Necu da ponavljam ono sto vec ima na webu (izvestaj na Infostudu, takodje i na Naslovi.net, samo da kazem da sam se tek danas pomalo odmorila. I jos nisam sve privatne a obecane poruke odaslala...tek poneki intervjuic i saradnjicu i kaficu potvrdila, a za ostalo cekam na parce slobodnog vremena (sutra opet na seminar).

Izdvojicu samo zakljucke HR konferencije, onako kako je islo u press release-u.

HIghLight: ZASTO HR NIJE ISTO STO I KADROVSKA SLUZBA.

HR odeljenja, zakljucak je konferencije “HR na raskrscu”, iako su nasledili nekadasnju kadrovsku sluzbu, predstavljaju znacajnu i sistemsku promenu u nacina rukovodjenja, upravljanja ljudima i ciljevima kompanije, sto zahteva promenu pre svega nacina razmisljanja i pristupa zaposlenima.

HR odeljenja, pored selekcije kadrova i administartivnog dela, imaju ulogu nosilaca promena, treba da komuniciraju te promene interno i budu agenti promene u kompaniji.

Isto tako, oni koji se bave ljudskim reusrima imaju zadatak da pripreme zaposlene na to da su promene USLOV opstanka i pomognu im da se na njih adaptiraju.
HR odeljenja imaju ulogu razvijanja odgovornosti i povecanja produktivnosti i efikasnositi svakog posebnog sektora, oni su tu da povezu timove i ljude, olaksaju i ubrzaju procese.

Zaposleni u ljudskim resurisma imaju zadatak promovisanja koncepta STALNOG usavrsavanja (popularni “lifelong learning”) i tu su da koncept i konkretno podrze odabirom i organizacijom eudkacije i treninga za zaposlene.

Zakljucak sa panel diksusije drugog dana konferencije na kome su ucestvovali Snezana Bogdanovic iz Ministarstva rada, Milos Miric iz Foruma stranih investitora n i Dusko Vukovic iz Samostalnog sindikata gradjevinske industrije (iz Unije poslodavaca nisu se odazvali pozivu za ucesce) rasveteljeno je da HR ima ulogu i interne komunikacije i amortizera i medijatora medju sindikatima, poslodavcima i zaposlenima.

Konacno, uloga HR je kljucna kad je rec o STRATEGIJI kompanije, dugorocno.
Zato to nije isto sto i nekadasanja kadrovska sluzba, mada je njen prirodni nastavak.
HR je tu da vam omoguci da date svoj puni potencijal i da pravi covek bude na pravom mestu.
To je, slozicete se, savim drugaciji nacin razmisljanja - ne servis kompanije, vec menadzment i liderstvo koje podstice i inspirise, i deluje kao katalizator u procesima i odnosima u kompaniji.
LJUDI su srz svakog posla.

Ono sto se meni posebno dopalo, a o cemu dosad nije bilo reci (bar ne javne) je ono sto je istakla Snezana Samardzic Markovic koja je otvorila HR Konferenciju 07: HR na raskrscu:

Preduzetnistvo je presudno za podizanje kapaciteta za inovacije i preuzimanje odogovrnosti I aktivno ucesce u drustvu. Medju million mladih (racunajuci doba od 15 do 30 godina koje je obuhvatilo istrazivanje ministarstva) od kojih je 700 000 zaposleno, 80 odsto radi za drugoga”, rekla je Samardzic Markovic.

Detaljne rezultate istrazivanja Ministarstva, kako je najavljeno, ocekujemo na prolece..


Cheers! :-)

Miss C.


HR konferencija 07, Hyatt


stage is yours :)


networking vecera

петак, септембар 14, 2007

Vrlo lično: naš zaravnjen svet


Evropa je tesno mesto, a biti dobar komšija je vrlo IN. Moja blesava i diskonektovana familija, kakva god da je, ne ponosi se ni poreklom (a mogli bi im se ište), ni imovinom, ni genima (i Jonas Riderstrale tvrdi da su mešanci –HIT), već jednom sasvim srednjeevropskom osobinom.
Naime, moja draga tetka koja je ušla u devetu deceniju vrlo je ponosna što se „naša familija nikada nije svađala sa komšijama”. (Ovo je, kako letos saznah od Veronike Seitz, menadžment trainee-ja WAZ–a kojoj sam imala prilike da budem „domaćin” par dana u Oglasnom sektoru Politike, „vrlo nemački” običaj, takođe.)

O džizs.
Naravno, moja familija ..tja. I nije mnogo u Srbiji.
Bar ovaj ženski deo familije koji volim da citiram. Nisu ovde rasli, i nisu imali komšije (phuu...neću ni da im pomenem političku orjentaciju, imate da pogađate jedared...) koji puste kuče da pišne baš na tvoj prag (sic!) a ne napolju kao što je (valjda) red (neću sad da pominjem da su u NY city parkovi za kučiće i decu razdvojeni – iz higijenskih razloga). Nisu u win/lose sistemu, osim kad gledaju serije i navijaju, i ne socijalizujuju se ogovaranjem Drugoga koji je „uvek loš”.
U stvari, ogovaraju se samo međusobno, ali to onako rođački, da je bilo sreće neki od tih igrokaza i imitiranja mogli su završiti na kontestu za najkreativniji home–video.
Ima drugih tema za priču.

Nažalost, ovde još rastu (obrazuju se, zapošljavaju, s njima izlazimo na izbore...) ljudi koji su pred svetom jedno, a iza zatvorenih vrata zaverenici protivu komšija. I sebe samih. I svojih prijatelja, ili „prijatelja”.
Prepoznaju se tako što, hahahaha, obično idu u trojkama ...

Ah, šala
(:za detalje pogledati sabrana dela Ilije Čvorovića).

Ali stvarno, nekako smo navikli da živimo u stešnjenoj i zgusnutoj Evropi i da, ako smo proaktivni, maksimalno iskoristimo tu šansu (Isnt it so posh to take full advantage of being Europian?).

Moć navike je čudo: u gusto naseljenom prostoru, to čak i u teoretskim onlajn crash–kursevima OESCE–a imate kao default statement, imate dva izbora: da budete adaptibilni i prijateljski raspoloženi (jbg, mi došli u miru, kad ono....:) ili da ratujete.
Građanski, decenijama, paramilitarno.
To je jedna od teorja zašto do ratova uopšte dolazi: gustina naseljenosti i obični prostonarodni (neolitski) nagoni za teritorijom i bla blah...a, čemu sve to...

Ja bih se najradije cela eskportovala u neki tank na web–u samo da ne moram da se cimam.
Čak je i gostima iz Ciriha proteklog vikenda bilo namah jasno kad su došli u Beograd da ovde vlada teskoba, nije kao u Vojvodini, a u Vojvodini je, po rečima Martina Dvoržaka, LP JCI Zurich – kao kod kuće.

E pa zašto onda taj duh globalizacije tako lako staje pod vojvođansku šnalu?
Upravo zato što je PRIRODNO adaptirati se. Vekovi su to stešnjenosti, virenja preko plota, opraštanja što ti je komšijski mačak smazao friško razvijeno testo (zašto mačke vole sveže testo, nikad neću saznati) i... ko zna kojih sve nepodopština.

Biće da je „biti dobar komšija” vrlo slično kao sa receptom za „domaću supu” – svako misli da je njegova najbolja, i svako ima svoj recept, ali se pri tom niko ne svađa oko toga čija je bolja.

A gde smo tu mi?

Lično, protivu krava, ni komšijskih ni onih ljubičastih austrijskih, nemam ništa. Neka su žive i zdrave, ali ja sam gradsko spadalo i prelazim samo na crveno.

Tip za ovu mirišljavu jesen:
izađite iz svojih okvira i pogledajte – preko brda ili kroz prozor, konektujte se laganica....već kako je ko navikao.

Svet je ravan.

Sve se vidi.

Da ne bismo istupali u ime svoje zajednice / familije / autonomne pokrajine / whatever (!) lakše je prigrliti taj weltanschauung koji kaže da svi ljudi jesu jednaki, i da je ono što nas izdvaja: znanje (što specifičnije to bolje, ako je moguće onakvo da ne može biti outsource–ovano), veštine (koje stalno treba da se usavršavaju), performanse (rezultati, izvanredni ako je moguće).

hm...Čak i ako vam globalizacija iz bilo kog razloga „zvuči” neprijateljski...evo reminder:
Učtivo je biti Evropljanin. I people–centered.

Prijatan vikend!

понедељак, јул 16, 2007

System or ...?


Cesto se ovih dana setim Vuka Stefanovica Karadzica.

Ne samo da je Becki knjizevni dogovor njega i njegovih prijatelja ruku delo, produkat dugogodisnjeg lobiranja za ideju od strateskog znacaja za celu, pokazalo se, buducu drzavnu zajednicu, nego je na tom putu imao i mnoga lazna skretanja, citav jedan lavirint umrezenih napasnika.
Od onih u alkoholisanom stanju kojima ni sopstveni posao nije bio vazan i do njega mnogo drzali nisu poput gdina, iako dobrodusnog, Avrama Mrazovica, do onih kojima se new deal nije uklapao u trenutne politicke ciljeve, ili su se pak, po prirodi svojoj, morali protiviti promenama (ah, mitropolit Stratimirovic...).
Ta cudna nesklonost promenama i drzanje za staro, osvedoceno i tradicionalno, pa makar koliko bilo neproduktivno, unazadjujuce i nerazumno, zove se PASATIZAM.
Recju, to takvo, bas tako nase i tako domace, vecito antiprotivno svemu sto mrda, krece, raste i leti, to je - pasatizam.
Ima ga gde god se ljudski duh ne moze osloboditi i osoviti na sopstveni pogon. Ima tamo gde se slepo pridrzavamo tradicije, narocito onda kada tradicija ne garantuje ni brzinu ni - komfor.
Meni je potpuno jasno da uhodan system itekako stedi vreme koje bismo inace gubili lutajuci. Ali ako taj system pocne da radi protiv sebe, to je onda patologija.

Elem, neko vrlo dovitljiv (zaboravila sam ko) opisao je Vuka Stefanovica Karadzica kao coveka koji je morao jednom rukom da gradi, a drugom da razgradjuje.
Da gradi ono sto treba da postane, i da razgradjuje predrasude i okostale sisteme da bi oslobodio prostor novome.

Downsizing takodje - dok jednom rukom razgradjujte MORATE i da gradite!
Svaki ce se HR menadzer sloziti u tome.

Jedan dan cutanja za zrtve pasatizma.
Moze?

ah.

недеља, мај 06, 2007

Miss Cybernaut i 7 prolecnih navika



Kreativna sila u nasim zivotima – kako se budi?

Citam po forumima ovih dana price ljudi koji se ne osecaju vise dobro u svojoj kozi – ispunili su sve zadatke u zivotu, imaju diplomu, posao, decu, i misle da su na kraju puta, da ono sto ih ceka ne vodi povecanju uzivanja u zivotu nego sve vecem gomilanju obaveza i odgovornosti, posao koji rade pocinje da im biva opterecenje iako su ga nekada voleli jako. Deca ko deca, ja ih nemam ali skoro da ne poznajem nikoga ko je njima zadovoljan!

Nije neka novost – svi misle da poseduju ono cega na svetu u stvari ima najmanje, ili sto kaze Stiven Kovi (ipak je struja koja tvrdi da je Kovi a ne Kavi preovladala, povinujem se, sluzbenica vjecnaja)
– what is common sense is not always common practice.

Ovih dana napravila sam malecku reviziju – sta je sve drugacije otkako sam se susrela sa 7 navika. Idemo redom.

1. Odustala sam od puta kome se vec nazirao kraj i reafirmisala svoju zelju za avanturom i iznenadjenjima :-) I to pod stare dane!

2. Odmah postigla osecaj fantasticne svrhovitosti. Nije svejedno kad sahranis sve svoje snove jer mislis da se od tebe to ocekuje: cuti, radi i idi utabanom stazom, ko onaj „Dolap” Stevana Raickovica. To su tudji programi, a ne sopstvene zelje. Sam svoj programer, to je super stvar!

3. Postala otvorenija i osetljivija za price ljudi koji su donosili nekonvencionalne odluke, za success stories.
Cini mi se da smo, usled poslednje dve stresne decenije, navikli da se uz kafu razgovaramo o tome kako je SVE TESKO i kako NEMA PRAVDE . A te svakodnevne navike su mocna stvar, one su ono sto nas definise i odmerava kolicinu srece u zivotu. Dokle god se solidarisemo oko pesimizma...huh. Probajte da okrenete smer! I da svakodnevno sebe proaktivno zakocite kad krenete da se zalite! I da, umesto toga, probate da UCINITE nesto da se stanje popravi!


4. Angazovala se na resavanju problema drugih. Ovo je melem, dugorocno – ako smo svesni sta sve mozemo da ucinimo i koliko mozemo, i ako to i krenemo da radimo – ili, krace receno, ako svoj Krug uticaja prosirimo na one stvari koje mo ranije smatrali nepromenljivim ili van domasaja, raste nam samopostovanje. Pocinjemo da uspevamo!

U nasem narodu ima poslovica da „nista ne uspeva tako kao uspeh”, sto znaci da je i uspeh jedna navika.
Jedan od Njutnovih zakona kaze da svako telo tezi da zadrzi stanje u kome se vec nalazi. Ako je to mirovanje, da miruje. Ako je to kretanje, onda hoce da se krece (sve sto leti htelo bi da leti! ).
Jednostavno. Ko jednom krene da dozivljava osecanje licne pobede tesko ce mu biti da ga se odrekne i da ga eliminise iz svojih svakodnevnih dozivljaja. Navike su mocna stvar!

I na kraju: shvatila koliku moc imam da menjam – sebe, svoju okolinu, zajednicu, pa i da uticem globalno. Zvuci cudno, ali je ostvarljivo. Cak – prirodno!

среда, април 04, 2007

Ruma: horror

Nekoliko dana nakon poludelog Kineza što seče noseve na šetalištu, ponovo se dogodio horor. Čitam naslov u Blicu i ne verujem, piše: „razneo bombom ženu i sebe”, i taman da prokomentarišem kako je Beograd postao Hičkokovo mesto iz snova, kad ono – RUMA.
Znači, u gradu u kome sam ja odrasla. Uh.

Jeste, Sremci su opevane ljutice i pomalo su preki, nema spora oko mentaliteta, ali ovo izlazi iz okvira dosad poznatog: čovek je uzeo kašikaru (to je ono što je blagorodoni juzer Boško Buha rado rabio protivu dušmanina kletog) i drknuo na sebe i bivšu (uz to i nevenčanu) ženu. Razlog za masakr: rastali su se tako što ga je ona, kako piše Blic, isterala iz stana koji je bio u njenom vlasništvu.

Ovde video–nadzor, kao u slučaju Kineza koji je isprva umakao policiji, ne bi pomogao. Džaba što je krava i živa i zdrava ako nismo u stanju da se jedni prema drugima ponašamo kao ljudi.
Meni su smejali godinama, ali ja i dalje tvrdim da „Danasovski raskid” nije nimalo smešna navika.
(btw. to je razlaz na finjaka, onaj u kome obe strane izlaze neoštećene i koliko je moguće, zadovoljne, bez špansko-serijskih zapleta i glupiranja)
Raskidi sami po sebi nsiu ni lepi ni prijatni, ali ko želi da ih amortizuje, može. Kako? Razgovorom, iskrenim. Uz uzajamno poštovanje i spremnost da se sasluša drugi.


Po svemu sudeći, ne da nije dosta priče o 7 navika, nego je urgentno da se ona raširi!
Lično, neće mi biti teško da je ponavljam dokle god bude trebalo: NIJE rešenje u tome da se porazi drugi, nego da svi izađemo iz konflikta na najbolji mogući način. Sukobi su normalna stvar,na šta bi ličila planeta da svi mislimo isto (!) ali nije zgoreg podsetiti na stara, večna, pravila - ne čini drugome ono što ne želiš sebi. Tražite da razumete drugoga, BRE!