Cesto se ovih dana setim Vuka Stefanovica Karadzica.
Ne samo da je Becki knjizevni dogovor njega i njegovih prijatelja ruku delo, produkat dugogodisnjeg lobiranja za ideju od strateskog znacaja za celu, pokazalo se, buducu drzavnu zajednicu, nego je na tom putu imao i mnoga lazna skretanja, citav jedan lavirint umrezenih napasnika.
Od onih u alkoholisanom stanju kojima ni sopstveni posao nije bio vazan i do njega mnogo drzali nisu poput gdina, iako dobrodusnog, Avrama Mrazovica, do onih kojima se new deal nije uklapao u trenutne politicke ciljeve, ili su se pak, po prirodi svojoj, morali protiviti promenama (ah, mitropolit Stratimirovic...).
Ta cudna nesklonost promenama i drzanje za staro, osvedoceno i tradicionalno, pa makar koliko bilo neproduktivno, unazadjujuce i nerazumno, zove se PASATIZAM.
Recju, to takvo, bas tako nase i tako domace, vecito antiprotivno svemu sto mrda, krece, raste i leti, to je - pasatizam.
Ima ga gde god se ljudski duh ne moze osloboditi i osoviti na sopstveni pogon. Ima tamo gde se slepo pridrzavamo tradicije, narocito onda kada tradicija ne garantuje ni brzinu ni - komfor.
Meni je potpuno jasno da uhodan system itekako stedi vreme koje bismo inace gubili lutajuci. Ali ako taj system pocne da radi protiv sebe, to je onda patologija.
Elem, neko vrlo dovitljiv (zaboravila sam ko) opisao je Vuka Stefanovica Karadzica kao coveka koji je morao jednom rukom da gradi, a drugom da razgradjuje.
Da gradi ono sto treba da postane, i da razgradjuje predrasude i okostale sisteme da bi oslobodio prostor novome.
Downsizing takodje - dok jednom rukom razgradjujte MORATE i da gradite!
Svaki ce se HR menadzer sloziti u tome.
Jedan dan cutanja za zrtve pasatizma.
Moze?
ah.
