Čitanka za vikend: WTF je dobar lider?!

Kako se vaša karijera razvija, trebalo bi dse penjete korporativnom lestvicom od zaposlenog, do supervizora i menadžera, i konačno, do lidera. Na toj poziciji imate prilike da vršite ponešto drugačiji uticaj na ljude i kompaniju, da galvanizujete stvari u (treba li reći, u jedinom dugoročno isplativom) win-win protokolu.
Već sada menadžeri, i neki lideri, ietkako imaju veze sa onim što se popularno zove transformaciono liderstvo, odnosno razvijanje i upravljanje ljudima i sredstvima da bi se dobio drugačiji rezultat. Ako stvari radite uvek na isti način dobijaćete uvek isti rezultat.
A novo vreme traži nove profile ljudi i nove - pristupe! Koja su osnovna pravila i šta je to što možete da učinite smesta?

* Probudite emocije u drugima
Bilo kako bilo, na najvećem stupnju leadership skale dolazimo do onofa što se zove Transformaciono liderstvo, definisano kao liderstvo koje pobuđuje emocije, ulazi u svet osećanja i spiritualnih apsekata organizacije, osposobljavajući ljude da uveliko prevazilaze svoja prethodna postignuća.

* Učinite da se osećaju sjajno!
Osposobljavanje je ključna stvar. Transformacioni lideri su oni koji izazivaju i omogućavaju izuzetne rezultate među običnim muškarcima i ženama.
Lider je nešto kao katalizator u hemijskom procesu koji uzrokuje da svi sastojci deluju ujedinjenim snagama i na višem nivou.

* Ključna funkcija liderstva
Osposobljavanje je ključna stvar i postaje sve važnije kako Generacija X ulazi u svet rada. Ovi muškarci i žene sa izuzetno razvijenom individualnošćusve više traže viši smisao i svrhu u svojoj karijeri. Oni nisu fascinirani autoritetom ili hijerarhijom, i ukoliko ne dobiju zadovoljstvo koje očekuju od samog posla, otići će na neko drugo mesto. I što bolji postaju u onome što rade, biće spremniji da napuste svoje radno mesto radi nekog drugog.

* Dajte im emotivni lepak
Transformaciono liderstvo je suštinsko za završetak posla, ali ono takođe obezbeđuje i onu vrstu emotivne lepljivosti koja čini da organizacije i ljudi u njoj ističu.

Evo dve stvari koje možete smesta učiniti da biste dosegli transformacioni stepen liderstva i osposobili svoje ljude.

+Prvo, začinite uzbuđenjem posao dodajte koji radite. Oni koji su uzbuđeni time čime se bave, više su posvećeni poslu, i takođe - očekujte da takvi budu blizu vas. Lider uvek podešava intonaciju organizaciji.

+ Drugo,neprestano ohrabrujte i pohvaljujte ljude koji rade za vas. Što ih više učinite srećnima i zadovoljnima svojim poslom i sobom, oni će biti sposobniji i posvećeniji kompaniji.

Vrlo lično: naš zaravnjen svet

Evropa je tesno mesto, a biti dobar komšija je vrlo IN. Moja blesava i diskonektovana familija, kakva god da je, ne ponosi se ni poreklom (a mogli bi im se ište), ni imovinom, ni genima (i Jonas Riderstrale tvrdi da su mešanci –HIT), već jednom sasvim srednjeevropskom osobinom.
Naime, moja draga tetka koja je ušla u devetu deceniju vrlo je ponosna što se „naša familija nikada nije svađala sa komšijama”. (Ovo je, kako letos saznah od Veronike Seitz, menadžment trainee-ja WAZ–a kojoj sam imala prilike da budem „domaćin” par dana u Oglasnom sektoru Politike, „vrlo nemački” običaj, takođe.)

O džizs.
Naravno, moja familija ..tja. I nije mnogo u Srbiji.
Bar ovaj ženski deo familije koji volim da citiram. Nisu ovde rasli, i nisu imali komšije (phuu...neću ni da im pomenem političku orjentaciju, imate da pogađate jedared...) koji puste kuče da pišne baš na tvoj prag (sic!) a ne napolju kao što je (valjda) red (neću sad da pominjem da su u NY city parkovi za kučiće i decu razdvojeni – iz higijenskih razloga). Nisu u win/lose sistemu, osim kad gledaju serije i navijaju, i ne socijalizujuju se ogovaranjem Drugoga koji je „uvek loš”.
U stvari, ogovaraju se samo međusobno, ali to onako rođački, da je bilo sreće neki od tih igrokaza i imitiranja mogli su završiti na kontestu za najkreativniji home–video.
Ima drugih tema za priču.

Nažalost, ovde još rastu (obrazuju se, zapošljavaju, s njima izlazimo na izbore...) ljudi koji su pred svetom jedno, a iza zatvorenih vrata zaverenici protivu komšija. I sebe samih. I svojih prijatelja, ili „prijatelja”.
Prepoznaju se tako što, hahahaha, obično idu u trojkama ...

Ah, šala
(:za detalje pogledati sabrana dela Ilije Čvorovića).

Ali stvarno, nekako smo navikli da živimo u stešnjenoj i zgusnutoj Evropi i da, ako smo proaktivni, maksimalno iskoristimo tu šansu (Isnt it so posh to take full advantage of being Europian?).

Moć navike je čudo: u gusto naseljenom prostoru, to čak i u teoretskim onlajn crash–kursevima OESCE–a imate kao default statement, imate dva izbora: da budete adaptibilni i prijateljski raspoloženi (jbg, mi došli u miru, kad ono....:) ili da ratujete.
Građanski, decenijama, paramilitarno.
To je jedna od teorja zašto do ratova uopšte dolazi: gustina naseljenosti i obični prostonarodni (neolitski) nagoni za teritorijom i bla blah...a, čemu sve to...

Ja bih se najradije cela eskportovala u neki tank na web–u samo da ne moram da se cimam.
Čak je i gostima iz Ciriha proteklog vikenda bilo namah jasno kad su došli u Beograd da ovde vlada teskoba, nije kao u Vojvodini, a u Vojvodini je, po rečima Martina Dvoržaka, LP JCI Zurich – kao kod kuće.

E pa zašto onda taj duh globalizacije tako lako staje pod vojvođansku šnalu?
Upravo zato što je PRIRODNO adaptirati se. Vekovi su to stešnjenosti, virenja preko plota, opraštanja što ti je komšijski mačak smazao friško razvijeno testo (zašto mačke vole sveže testo, nikad neću saznati) i... ko zna kojih sve nepodopština.

Biće da je „biti dobar komšija” vrlo slično kao sa receptom za „domaću supu” – svako misli da je njegova najbolja, i svako ima svoj recept, ali se pri tom niko ne svađa oko toga čija je bolja.

A gde smo tu mi?

Lično, protivu krava, ni komšijskih ni onih ljubičastih austrijskih, nemam ništa. Neka su žive i zdrave, ali ja sam gradsko spadalo i prelazim samo na crveno.

Tip za ovu mirišljavu jesen: izađite iz svojih okvira i pogledajte – preko brda ili kroz prozor, konektujte se laganica....već kako je ko navikao.

Svet je ravan.
Sve se vidi.

Da ne bismo istupali u ime svoje zajednice / familije / autonomne pokrajine / whatever (!) lakše je prigrliti taj weltanschauung koji kaže da svi ljudi jesu jednaki, i da je ono što nas izdvaja: znanje (što specifičnije to bolje, ako je moguće onakvo da ne može biti outsource–ovano), veštine (koje stalno treba da se usavršavaju), performanse (rezultati, izvanredni ako je moguće).

hm...Čak i ako vam globalizacija iz bilo kog razloga „zvuči” neprijateljski...evo reminder:
Učtivo je biti Evropljanin. I people–centered.

Prijatan vikend!