Vrlo lično: naš zaravnjen svet

Evropa je tesno mesto, a biti dobar komšija je vrlo IN. Moja blesava i diskonektovana familija, kakva god da je, ne ponosi se ni poreklom (a mogli bi im se ište), ni imovinom, ni genima (i Jonas Riderstrale tvrdi da su mešanci –HIT), već jednom sasvim srednjeevropskom osobinom.
Naime, moja draga tetka koja je ušla u devetu deceniju vrlo je ponosna što se „naša familija nikada nije svađala sa komšijama”. (Ovo je, kako letos saznah od Veronike Seitz, menadžment trainee-ja WAZ–a kojoj sam imala prilike da budem „domaćin” par dana u Oglasnom sektoru Politike, „vrlo nemački” običaj, takođe.)

O džizs.
Naravno, moja familija ..tja. I nije mnogo u Srbiji.
Bar ovaj ženski deo familije koji volim da citiram. Nisu ovde rasli, i nisu imali komšije (phuu...neću ni da im pomenem političku orjentaciju, imate da pogađate jedared...) koji puste kuče da pišne baš na tvoj prag (sic!) a ne napolju kao što je (valjda) red (neću sad da pominjem da su u NY city parkovi za kučiće i decu razdvojeni – iz higijenskih razloga). Nisu u win/lose sistemu, osim kad gledaju serije i navijaju, i ne socijalizujuju se ogovaranjem Drugoga koji je „uvek loš”.
U stvari, ogovaraju se samo međusobno, ali to onako rođački, da je bilo sreće neki od tih igrokaza i imitiranja mogli su završiti na kontestu za najkreativniji home–video.
Ima drugih tema za priču.

Nažalost, ovde još rastu (obrazuju se, zapošljavaju, s njima izlazimo na izbore...) ljudi koji su pred svetom jedno, a iza zatvorenih vrata zaverenici protivu komšija. I sebe samih. I svojih prijatelja, ili „prijatelja”.
Prepoznaju se tako što, hahahaha, obično idu u trojkama ...

Ah, šala
(:za detalje pogledati sabrana dela Ilije Čvorovića).

Ali stvarno, nekako smo navikli da živimo u stešnjenoj i zgusnutoj Evropi i da, ako smo proaktivni, maksimalno iskoristimo tu šansu (Isnt it so posh to take full advantage of being Europian?).

Moć navike je čudo: u gusto naseljenom prostoru, to čak i u teoretskim onlajn crash–kursevima OESCE–a imate kao default statement, imate dva izbora: da budete adaptibilni i prijateljski raspoloženi (jbg, mi došli u miru, kad ono....:) ili da ratujete.
Građanski, decenijama, paramilitarno.
To je jedna od teorja zašto do ratova uopšte dolazi: gustina naseljenosti i obični prostonarodni (neolitski) nagoni za teritorijom i bla blah...a, čemu sve to...

Ja bih se najradije cela eskportovala u neki tank na web–u samo da ne moram da se cimam.
Čak je i gostima iz Ciriha proteklog vikenda bilo namah jasno kad su došli u Beograd da ovde vlada teskoba, nije kao u Vojvodini, a u Vojvodini je, po rečima Martina Dvoržaka, LP JCI Zurich – kao kod kuće.

E pa zašto onda taj duh globalizacije tako lako staje pod vojvođansku šnalu?
Upravo zato što je PRIRODNO adaptirati se. Vekovi su to stešnjenosti, virenja preko plota, opraštanja što ti je komšijski mačak smazao friško razvijeno testo (zašto mačke vole sveže testo, nikad neću saznati) i... ko zna kojih sve nepodopština.

Biće da je „biti dobar komšija” vrlo slično kao sa receptom za „domaću supu” – svako misli da je njegova najbolja, i svako ima svoj recept, ali se pri tom niko ne svađa oko toga čija je bolja.

A gde smo tu mi?

Lično, protivu krava, ni komšijskih ni onih ljubičastih austrijskih, nemam ništa. Neka su žive i zdrave, ali ja sam gradsko spadalo i prelazim samo na crveno.

Tip za ovu mirišljavu jesen: izađite iz svojih okvira i pogledajte – preko brda ili kroz prozor, konektujte se laganica....već kako je ko navikao.

Svet je ravan.
Sve se vidi.

Da ne bismo istupali u ime svoje zajednice / familije / autonomne pokrajine / whatever (!) lakše je prigrliti taj weltanschauung koji kaže da svi ljudi jesu jednaki, i da je ono što nas izdvaja: znanje (što specifičnije to bolje, ako je moguće onakvo da ne može biti outsource–ovano), veštine (koje stalno treba da se usavršavaju), performanse (rezultati, izvanredni ako je moguće).

hm...Čak i ako vam globalizacija iz bilo kog razloga „zvuči” neprijateljski...evo reminder:
Učtivo je biti Evropljanin. I people–centered.

Prijatan vikend!