четвртак, новембар 09, 2006

LIfe Less Ordinary

Life Less Ordinary



„Ljudi...samo jedan život imamo!”,
Zoran Djindjic




Srela sam danas drugara, mladoga fotoreportera, koji je odskora na novom radnom mestu - kaze pobegao je glavom bez obzira od propasti lista za koji je radio.
A list je bio mocan!

Prva moja reakcija (unutrasnja, dok sam tik-takala stiklama po osuncanoj strani Cetinjske ulice) bila je - BES: „Da su radili kako treba svoj posao, to se ne bi desilo! Eto sta se desava kad nece da se suoce sa problemom, zasto nisu malo ulozili u zaposlene, zasto nisu napravili cestitu selekciju kadrova, zasto ih nisu OBUCILI za tu poziciju...
Ne...po defaultu, cim se rodis u Srbiji odmah si bogom dam za predsednika drzave, selekora ili makar patrijarha! ”
Itd.
Svi sve znaju i baš zato se ništa ni ne menja.

Dobro bi ovde dosla pomoc obicne prostonarodne psihologije: negiranjem i odlaganjem resenja problem se uvecava.
Mozda baš u tom grmu leži odgovor na pitanje zasto je obicaj tzv. OŠLJARIVANJA posla toliko široko rasprostranjen.
Verovatno su zaposleni na slican nacin, sistematski, obeshrabrivani duuugo, decenijama mozda?

To je onda logican psihološki OUTCOME odlaganja suocavanja & rešenja; zaposleni su jednostavno – savladali lekciju, nauceni su da ošljare, jer je to – energy sawy.
Sigurno je tako i emotion-sawy jer se ne može ostati nem i tvrda srca kad vidiš da propada nešto u šta si ulagao svoje veštine, talenat, vreme, ljubav!


Sama cinjenica da je bilo dana kada je taj list bio tiražan i u vrhu citanosti, znaci da je zaista mnogo šansi propuštano...slucajno ili namerno? Nemar ili nehat? Orman ili ormar? Irak ili Iran? :)

Nedostatak PROMENA vodi obeshrabrivanju zaposlenih.
A promene su prirodne.
Sada bi trebalo savladati TU lekciju.

~~~

Ko poslednji napusta brod - kapetan, zna se. A prvo krenu misevi.
Moj licni problem je sto sam nekako ontoloski u onoj ekipi koja bi pokusala da spase brod i izbaci vodu! I jos iz sve snahe verujem da cu USPETI u svojoj nameri!
Jeste, to moj i samo moj licni problem. Ko me placa da - verujem u to sto radim? Niko. Ja malo malo pa se osecam ko ozeblo sunce.
I....jel to lepo?
Ja sam incident. Omaska. Funkcionalni bag. Wonderfull greška u sistemu.


...I šta ja sad hocu?


Samo dosluh s realnošcu (!). Za to je ponekad potrebno samo malo dobre volje i spremnosti na akciju!






Shtrik shtrik


:)
Znam, znam, mlada sam i zelena.....ali stvarno ne bih volela da se jednog dana zatupim!

4 коментара:

Анониман је рекао...

Nemoj zaboraviti da samo pravi kapetani poslednji napuštaju brod. Oni što se tako samo zovu su već u čamcu pre nego što je brod i krenuo da tone.

Ali, to je prilika da se pojavi neki novi, pravi kapetan.

B.

Cybernaut је рекао...

Mister No, moj kolega iz klupe, ima jedan ne bas lep ali ubitacan izraz za sys koji ne valja: sladoled i golub.
To je valjda najgrdja varijanta!

Krojacica је рекао...

Kako moze osoba koja nije zatupasta rodjena, vremenom da zatupi? Za stalno? A? Kako?
Ni-ka-ko!
Zato, opusteno. Kada nam nije dato da tupavo uzivamo u blagodetima zivota i domacinskih poslova, uzivacemo pametno.
A, kao sto rece jedan komsha - ucenje boli! Tako i pamet na kraju postane bolest.
Sad, kad sam ovako postavila stvari, izgleda da mi volimo da nas boli ;)

Cybernaut је рекао...

e ako komsha kaze...ondaK je sigurno istina :)