Jedno od pitanja koje sam dobila nakon puta iz Sarajeva ticalo se poređenja BiH sa Turskom. Za mene i iz mog nomadskog iskustva, ovo je neuporedivo. Turska, užasno bogata zemlja kojoj se neće u EU jer su sve teške tekstilne industrije oursourceovane u nju odavno, i jer se zbog problema sa Kiprom to pitanje ni ne stavlja na dnevni red, i BiH, područje sa 300.000 invalida rata, 100.000 mrtvih i 3 entiteta koji izbore i sada u 21. veku dobijaju na osnovi "nama je duži", nikako nisu za poređenje. Ostaci gelera na kućama u Baš Čaršiji i high-tech Bodrum nipošto ne idu u isti koš. A čovek koji nije video ni Bosnu ni Tursku bio bi, možda, sklon da pretpostavi da je to isto. Da nije bilo poverenja u ovu pretpostavku, do pitanja ne bi došlo.
Hajde da vidimo kakva su ta jaka uverenja koja su u korenu naših pitanja.
O ovome sam već pisala, ali nije naodmet: PARADIGME su skupovi opštih stavova koji upravljaju našim ponašanjem (pa otud i pisanjem) i koji utiču na NAČIN na koji vidimo svet. Ove skupine svesnih i podsvesnih stavova uticaće i na selekciju podataka, selekciju tema o kojima pišu novinari (ako imaju mogućnost da biraju), i na selekciju onoga što čuju odnosno - prečuju. Ovo su užasno jaki i ne previše brojni (nema ih mnogo, osnovni su) sudovi, verovanja, stavovi i uverenja koja se retko preispituju. Otud su opasni ako se na njima ne radi. A govore mnogo - kroz svaku aktivnost koju preduzmemo.
Što se novinarstva tiče, čak i kada nije decidno izrečen stav o nečemu, često je sam odabir činjenjica i u izveštavanju neobojenom autorskim stavom i bez dodatka interpretacije, sam po sebi indikativan i govori o tome kakva osoba stoji iza toga, kog je nivoa profesionalizma, a ponekad, nažalost, i koliko je plaćena i kakav je urednik.
Ti opšti stavovi o kojima se ne razgovara ponekad su duboko intimni i nesvesni. Ali provejavaju iz teksta. Kao i iz pitanja koja su postavljena.
Ukoliko novinar krene sa predrasudama na put, vrlo je logično da po povratku sa puta izbaci putopis u kome priča kako ga u Hrvatskoj niko nije zaklao a ni dirao. Gde su tada urednici, pojma nemam. Ali je teško za varenje, žasu skroz.
Neću sad da kažem da onaj ko nema širinu i potrebno znanje da se bavi novinarstvom ruši ugled i profesije i medija. I da je poštenije je da se bavi nečim drugim.
Neću, jer sam pre svega ubeđena da imamo medije (i lidere) kakve zalužujemo.
Koliko su naši mediji dobri ili loši zavisiće od toga u kojoj meri se i koliko često osećate kao vanzemaljac.
(Otkriću vam: ovo će naša ekipa predstavnika srpskih medija sa putešestvija u Sarajevu razumeti - jedan aerodromski razgovor otkrio je da smo svi u čudu zbog toga što "ispadamo" naivni i osećamo se kao bića s druge planete usled masovne podrške onome za šta mi smatramo da su gluposti i nečovještva).
Vratimo se na pisanje: budući da interpretacija onoga što smo videli i čuli manje-više ne podleže racionalnom, veoma je važno kakvi su nam filteri kroz koje primamo svet i kroz koje ih kao novinari dalje u taj isti svet puštamo. Na čemu počiva naše razumevanje sveta i onoga o čemu pišemo.
To znači da je veoma važno kakvi smo ljudi i da li ćemo u nastavcima u putopisu opovrgavati svoje rođene predrasude ili ćemo zaista dodati vrednost time što smo videli i pisali o nečemu NOVOM. Šta god da je to.
Ono pitanje o BiH i Turskoj sa početka...pretpostavite sami otkud to.
A koliko putujemo....
Lično, poznajem ljude koje putovanja nisu obogatila i koji su vraćali nepromenjeni. Pitanje je dakle ne samo koliko znamo, već i koliko smo spremni da se menjamo, da učimo i koliko smo opušteni ili homofobični. Koliko pretpostavljamo a koliko istražujemo.
Sasvim privatno: outcome mojih putešestvija bio je taj da sam izgubila kompleks Srbije. To jest, uvidela sam da nismo ni najbolji ni najgori, već smo jednostavno narod sa manje istorijske sreće (koliko ratova je bilo u prošlom veku?).
Ljudi su svuda isti, a psihološki mehanizmi učenja putem pokušaja i pogreške negde su osnaženi zakonima, a negde nisu. I to je to, zato je negde lakše biti tajkun. Zato je negde poželjno biti u stanju da prevariš ili proneveriš. Generacije su potrebne da se ova matrica (filteri) promene - da se jedna greška ponovi, i postupak kazne da je sledi takođe. Ne govorim sada o filterima koje nosimo iz porodičnog miljea, ali mehanizam je isti - ono što je nagrađivano biće društveno poželjan model ponašanja.
Bez obzira čime se bavite, zapitajte se u čemu vas ohrabruju. Kao pojedinca i kao deo neke zajednice (esnaf, grad, region, bilo šta čega se osećate delom).
Nedostatkom sankcije ohrabruje se greška. ALI: drugačiji model će biti na snazi ne onda kada greške prestanu, već kad sistematski počnu da se ohraruju DOBRE stvari. Ne da se preko uspeha pređe ćutke, a da se na greške galami - ovo dvoje mora da ide u sprezi, inače se može dogoditi da više niko ništa ni ne pokušava da učini iz straha od greške i nejasnoće oko toga šta je dobar put. Skoro je na jednom nedavnom skupu bilo reči o tome zašto je okej biti dobar. Imam osećaj da je to sledeća velika tema.
Otud pisanje success stories nije nimalo bezveze, i ako mediji uopšte imaju ambiciju da menjaju svest naroda (tj. ako to nije preambiciozno) onda moraju da se ponašaju kao lučonoše i da traže nove puteve i osvetljavaju ih. Prenošenje informacija neće izgubiti na ceni time što će se u spektar tema uvrstiti i pozitivni primeri, bilo da je to šta imaju članice EU od učešća u ovom ekskluzivnom klubu, bilo da je reč o bilo kojoj drugoj, nepolitičkoj, vrsti uspeha.
Know-how i WIIFY su neprocenjivi. Isto važi i za one koji pišu blogove - ako pretenduju da imaju obavezu istinitosti i objektivosti i izveštavaju kao novinari.
