[web 2.0] Bezbedno i prijatno radno okruženje

 Sinoć je Nebojša Rako, predsednik Asocijacije HR profesionalaca, objavio članak na svom blogu o Bezbednom (prijatnom) radnom okruženju. Obećala sam na Twitteru da ću ispratiti taj članak svojim viđenjem stvari, pa pošto samo sporadično blogujem, verujem da će vam ovo svima prijati :-) 

Poznato je da zadovoljstvo poslom i radom ne zavise samo od novca tj. materijalne stimulacije. A sada u drugoj deceniji 21. veka odavno je prevaziđen stav da se prijatnošću posla bave samo žene – nekada se smatralo da je zadržavanje na nekoj poziciji odnosno odabir poslodavca u odnosu na druge kriterijume koji nisu samo plata + stimulacija + pokriveni sitni troškovi čisto ženska privilegija. Maltene da se izmotavamo što hoćemo da kolege budu ok, da u timu vladaju skladni odnosi i poverenje, da kompanija bude odgovorna...

Nematerijalni podsticaji za rad još su važniji kada je reč o poslovima koji zahtevaju intelektualni angažman: ne želite spor računar, ne treba vam firmin Blackberry ako se s njega ne smete logovati na Facebook, itd.  Pravo je čudo da je radno vreme od 8 sati i dalje kao uklesano u kamenu: uprkos napretku tehonolgije i kosmičkom ubrzanju informacionih ciklusa unutar i oko organizacije, i dalje se, kao pre 100 godina, radi 8 sati, uz izuzeće az neodložne obaveze, sasvim diskrminatorno, onih koji imaju decu. Ostalima se najčešće progleda kroz prste, ali se na kraju dana sve uredno zabeleži. 

Informacioni tornado: zašto neke stvari ostanu iste po 100 godina?! 

 Da podsetimo, radno vreme od osam sati formirano je još onda kada je u opis posla spaalo prelistavanje štampe i telefoniranje, čitanje pošte i čekanje kurira. Sada  dok sedite u taksiju možete proveriti sve najvažmije vesti i kada emailom rešavate stvari po pravilu uz jutarnju kafu i od kuće, potreba da se „čuvaju zidovi“ je sasvim apsurdna.  I ovo je jedna od stvari koja najviše utiče na zadovoljstvo poslom ne samo Y generacija (rođenih između 1977 i 1989), već i svih efektivnih ljudi.  Onih koji već od 20h nedeljom proveravaju emailove i spremaju se za ponedeljak...Svako normalan ima email na telefonu (barem jednom) i može da ga proverava od kuće. Dok sam još bila u svojoj, sada lično mnogo dražoj nego ranije, medijskoj fazi, u kancelariju se dolazilo ne toliko da radiš, jer to možeš i od kuće, nego da odmoriš dušu, inspirišeš se i zadaš sebi nove zadatke. Takođe jedan dan nedeljno bilo je ok  da izabereš, ako si bio vredan, i da ne dođeš na posao fizički.

 Zašto? Jer je šefica vrlo dobor kapirala koji je hedonizam kad sediš kod kuće u hladu u pidžamici („razgaćena“;)) i radiš svoj posao bez ometanja, pitanja, zvonjave telefona i nenajavljenih upada ljudi.

To je bila zora web 2.0 poslova i web 2.0 radnika – internet priključke još uvek nije bilo moguće lako i brzo nabaviti (ha! trebala je veza u Telekomu!),  i mnogo ljudi je slalo chain mailove sa „zabavnim“ slikama i nasedalo na identity theft spam-fore bez ikakve svesti da nigerijski princ ne postoji. Dakle sve vam je jasno.

Web 2.0 generacije mobingom bi smatrale:

Nadzor nad poštom koji nije unapred komuniciran (iako se pretpostavlja, obaveza je poslodavca da to jasno kaže i unapred)
Postavljanje softvera na radnom kancelarijskom računaru za daljinsko upravljanje datotekama u tišini (ma kao ne vidi niko, sve sam teletabis, right...)
Zvaničan stav da su društvene mreže ok a potom ogovaranje po hodnicima ko sve „igra igrice“ na Facebooku
Zlonamerno komentarisanje privatnih fotografija viđenih na Facebooku (u Srbiji je na radnom mestu i dalje važno ko navija za Zvedu a ko za Partizan)
Iznošenje privatnih podataka o trećim licima bez njihovog znanja i u odsustvu („A znaš da je on slobodan i da živi sam u stanu koji je nasledio? Nov je stan“ taj fazon, bljaaaak)
Sugestije u vezi sa privatnim stvarima na Facebooku („nije ti dobra profilna“) – Facebook jeste privatan, ceo. Tačka.
Da vaš privatni twittter nalog i ljudi koje srećete po tweetupima budu tema vašeg evaluacionog sastanka (naročito ako je svaki evaluacioni)
Upadanje u kancelariju tek tako, šetkanje iza leđa zaposlenom i disanje za vratom

Šta web 2.0 kompanije smatraju neetičnim:

Iznošenje podataka iz firme bez dozvole i znanja poslodavca 

      Bekapovanje i izvoz podataka sa servera ili baze klijenata bez odobrenja šefa i bez njegovog ili njenog znanja
Kreiranje negativne reputacije na društvenim mrežama – u smislu direktne žalbe na šefa, platu ili kolege, ne ono „viđen je na koncertu Ane Bekute, šta li će misliti klijenti...“
Diskusiju, online ili offline, o internet security merama u firmi (online i offline), naročito ako vaš softveri nisu custom rešenja.
Neažurriranje softvera mesecima (tako da se lako stvori exploit)
Neunošenje iili neredovno i delimično unošenje podataka u contact management sistem ili bilo koji drugi sales ili project management / collaboration tool

Ono što kolege u web firmama uglavnom zameraju:

Razgovor telefonom

      Glasan razgovor telefonom
Glasan razgovor telefonom koji dugo traje (3 min +)
Nesvesno puckanje hemijskom, krckanje stolice, šuštanje papira tokom radnog vremena
Smeta i ako stalno imate skype slušalice na glavi i nikad niste dostupni za konsultacije
Naravno da ne smete da se derete ko krava kada ih skinete, zar vas majka nije učila da muzika ne treba da je preglasna xDDD... a piše i u Comopolitenu :D
Upadanje u kancelariju tek tako, šetkanje iza leđa i disanje za vratom (don’t touch me!)
Primetite razliku, povežite tačkice...

Web 2.0 menadžment ima svoja pravila

Društvene mreže i mobilne tehnologije menjaju načine na koji radimo i sarađujemo. Setite se kako su nekada postojale table na kojima su se merili rezultati, pa je bilo bitno izbiti na prvo mesto i pokupiti nedeljnu nagradu? Isto je i sada, alati za podsticajna ponašanja prodajnog osoblja prešli su na web, dostupni su alati za takmičenje u vidu projct management alata i tabela.  Brzina je sada važnija nego ranije, i mentalitet koji imaju oni koji igraju igrice se preselio  u kancelarije. Zapravo ceo tok rada (treba da) liči na igru. Nije potrebna posebna nagrada, pobednici su svi koji učestvuju.

Zadovoljstvo poslom meri se upravo onim stvarima na koje su retke srpske firme spremne: fleksibilno radno vreme, dobra (časna) komunikacija koja čuva integritet svih uključenih, mogućnost izbora OS (da ne ide defaultno ako ne mora) i aplikacija, i potpuno poštovanje privatnosti čak i onda kada ste na poslu. (Nedavno je u medijima poprilično komešanja napravila vest da određeni poslodavci traže pristupne šifre od svojih zaposlenih)

Pravo zadovoljstvo počinje onda kada naučimo da odgovorimo na pitanje ZAŠTO nešto radimo.

U sledećem tekstu: o opasnostima u online svetu 

Pravo na sreću je takođe ljudsko pravo!

(EDIT: ovo je TAJ spot, uzivajte...)


" Zaraziti nekog čekanjem to je najsigurniji način vladanja nad njim, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača je od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može osloboditi, ali te obmane, nikad ni doveka."
Ivo Andric



One place, one family, one Europe.

Post je napisan povodom 15. maja, medjunarodnog Dana ljudskih prava, kao podsecanje na ono sto nam svima, bez razlike, pripada, i kao deo zajednicke akcije Blogera i Amnesty International & Bloggers Unite - blogging hor hope.

Pravo na srecu trebalo bi da je ustavom garantovano, i ovo je moj doprinos prosirenju i lokalizaciji postojece agende i prioriteta. Takoreci, nasa stvar, ali ipak ljudsko pravo - na srecu, na rad, na uzivanje plodova svog rada.



Vise o aktivizmu na blogu Slavka Ilica - IT kutak.

One man, one voice, one life.
Make a difference.

Paper-based society

Verujem da je teško naći zaposlenog čoveka koji nije povremeno ometen administrativnim procedurama: uverenja o ovome i onome, razne prigodne overe i dokumenti koje stalno treba iznova nabavljati jer ne smeju da budu stariji od šest meseci (pa nismo mi mlečni proizvodi?). Danima kolege dolaze nervozne posle rvanja sa administracijom jer vreme je odmora i upisa na fakultet, znači – krenula je trka za uverenjima, overama, potvrdama...

Moj slučaj, današnji.

Na pitanje
– A šta ako ste pogrešili i ako to nije prava adresa?

Dobila jedno uljudno
– U tom slučaju SLOBODNO se vratite ovamo!

Čekaj, čekaj....jel to mene neko z...?!!

– Aha, znaci vi predlažete da odem, pa da se vratim? A šta ćemo s tim što se VI pogrešili? Hajde proverite SADA, dok sam tu, da li je to prava adresa, i prošli put ste me slali tamo pa je bilo pogrešno?

I ona je bila uporna....

– Pa ako vas vrate, vi dođite, nema problema!

I na kraju, slag na tortu....

– Nemojte me slati tamo ako tamo neću završti posao zbog kojeg sam došla.
– To da li ćete uspeti tamo da završite posao, to vam ne garantujem.

!!!

Nije dakle htela da proveri. Nacionalna sluzba zaposljavanja je u pitanju.
A ja sam morala opet da nađem drugi način. Papirološki, indeed, a u stvari neophodan – godinama već nemam zdravstveno osiguranje. I ne idem kod lekara. Otišla jesenas zbog problema sa licem, platila pregled i sve lepo, i dobila FLAJER za Eucerin proizvode. Kozmetika dakle a ne recept za lekić, kremicu...

Čujem da sam dobro prošla, kažu mi prijateljice da se kod beogradskih dermatologa uglavnom dobija preporuka za Vischy proizvode.

Šta je ovde sa ljudskim pravima? Imamo li pravo da budemo pravovremeno i valjano OBAVEŠTENI ? Imamo li prava na ISTINITU INFORMACIJU?
Imamo li pravo da za novac koji dajemo DOBIJEMO uslugu, a ne maglu upakovanu s mašnom :-(

Kada (i vaznije je pitanje KAKO) će shvatiti da su oni (kakvi god da su, i mi kakvi god da smo!) tu ZBOG NAS. Sve te SLUŽBE postoje da bi te negde evidentirale i dale (tautološke) potvrde da si to što jesi. Lekari da bi lečili a ne reklamirali.

Stigao mi je na svu ovu muku i jedan mejl koji kaže da neki tamo klinac hoće da proda svoj bubreg za 50.000 €. Predlažu nam da pišemo o tome. Uh!
Šaljem vam svima pozdrave i molim da, ukoliko čujete da nekome treba bubreg, zaboravite klinca, moj bubreg moguće je dobiti upola jefitnije! :-)

Cheers!

ps. dodatak prepisan direktno iz mobilnog telefona (nisam bila lenja)
Kad sam isla u Fond PIO , evo sta se desilo...
Stala sam sa desne strane (ima leva i desna) gde su salteri. Ne, nikoga nisam pitala, bila sam sigurna da sam na pravom mestu.
Zasto?
Zato sto tamo lepo pise, s desne strane, OVAKO:
DESNO:
PRIJEM PRIJAVA, ODJAVA I PROMENA U TOKU OSIGURANJA (doslovce)

LEVO:
PRIJEM I ZAVODJENJE ZAHTEVA, IZDAVANJE POTVRDA, RAZNA OBAVESTENJA

Kapiram, necu nista da im dam, hocu da mi izdaju potvrdu, dakle tu sam gde pise izdavanje.

Kad ja tamo, a ono medjutim. Red, ljudi, smor. A zgrada fensi, ali dzabe i plasticno cvece i liftovi at a glance kad ja moram da cekam.

Nakon jedno 15 minuta ipak NE BUDEM LENJA nego resim da pitam da li sam na pravom mestu, kazem sta mi treba, i naravno, posalju me preko puta.
Dadadada, tamo gde pise da ja njima treba nesto da dam, a ne oni meni. (!?!)

Provela sam to vreme CUTKE, ponavljajucu mantru u sebi: necu se ni sa kim posvadjati, necu, necu....:-)
I nisam! Stvarno, nisam!
Zvonio mi je mobilni pa sam smorila nekog lika sto je u stvari samo zvao da se zahvali za konekciju sa Auto Bildom :-))