ANTRFILE ILI O POETICI

ANTRFILE ILI O POETICI PAPIRNATIH KIBICFENSTERA

Uvek sam mnogo polagala na one male prozore u svet, one prozore u tekstu tako nezgrapno nazvanima ANTRFILE koje ja, silom prilika, pisem uvek na jednu-te-istu temu "a kako to rade drugi" , "a sta ima u susedstvu", "da li je preko zelenija trava", odnosno, kako najcesce ispada: "komsijama je opet duži" :)
Zašto mi to toliko znaci, to bezazleno malo ostrvce teksta uokvireno šinom?
Bicu iskrena: prvo, antrfilei su najcesce neke druge boje u odnosu na monohromatiku starih graždanskih novina za koje ja pisem. Oni su nekako mali, reciti i sazeti, slatki do besvesti i obicno su rozi, zuti, ili narandzasti - prosto uveseljavaju svaku stranu na kojoj se nadju.
Drugo, volim ih jer to prilika da se posebno istakne ono što je važno, što je po necemu posebno ili novo, što govori VIŠE od ostatka teksta.
I trece...pheh, pheh, phu.... ostacu dosledna u iskrenosti - volim ih jer su i rozi i - jer su moji!
Da mogu, pisala bih samo antrfilee. I to ne samo uz sopstveni tekst! Uz svaciji.
Samo bih ga nekako NALEPILA. Taf, kao etiketu u prodavnici, kao bar kod ili one male tupave samolepljive cene. TAF, i eto jedan novi mali roze svetski prozor. TAF, TAF, dva mala roze prozora....Kad vec neće niko da, tradicionalno, upali svetla u ovoj nasoj kafani „na sred druma”, moraju i frajlice da budu hrabre i da same prokrce SAME puteve do svetlosti, kao na slici.
Ovaj blog je zapocet iz tog razloga - da bude jedan prozor, jedan onako old-tajmerski kibicfenster u blogosferi.
Da mogu tu tako "sedim ucickana" kao macka u prozoru, da gledam sta sve ima napolju i dumam.

Svaka macka zeli da je ptica...sanak pusti!