недеља, јун 17, 2012

Kako nas vide mediji: žene sa mudima

Čitam večeras intervju sa Magdom Janjić , i zapnem. Krenem, pa stanem. Pa se vratim da pročitam ponovo. Naime, u uvodniku za intervju Magda je, po rečima autora, ustvrdila da “žena sa mudima” može biti samo snažna žena, koja leči svoje rane, sama donosi odluke, a pri tome je i majka, umetnica, ljubavnica.  Dakle: žena sa mudima. 

Engleski jezik poznaje ovu frazu u dve varijante:  "chicks with dicks" što je oznaka rodne/seksualne prirode, i "she's got balls" što je u engleskom jeziku značenje najpribližnije onom koje je upotrebljeno u Wannabe magazinu. 
Nakon kraće i kreativne brainstorming sesije u Facebook grupi Jezičke nedoumice (update: celu diskusiju, valjda najveću dosad i najzabavniju,  su obrisali moderatori grupe) problematika izraza "žena sa mudima" sa Milošem Krnetom iz Mreže Crnjanski  postala mi je donekle jasnija. Značenja su u 21. veku izmenjena. 

Potrebno je biti veoma oprezan sa ona ima muda, ili u drugoj varijanti: žena sa mudima.
Ako ovo čujete, uobičajeno je da se to razume kao pozitivan znak i značenje koje je preneseno a ne doslovno. Ono što je opasna implikacija, i što je u drugom planu, nalazi se u tome da biti zaista dobar u nečemu jeste nešto što je odlika muškaraca.

U 21. veku ovo značenje je veoma nefer i veoma izvrnuto. Sada kada postoje medicinski dokazi da su žene jače od muškaraca, pitanje je dana ili sata kada će muškarcima početi da se dodeljuju ženski atributi da bi se pohvalila njihova snaga.  
Budući da je fraza „žena sa mudima“ ovoliko nakrcana značenjem, ja lično je ne bih koristila!  Srećna sam da lično poznajem impozantan broj žena koje su jake/prelepe/pametne i čast mi je da ih imam za prijatelje. 
Zaista bi mnogim muškarcima atribut da su „kao žene“ trebalo dati kao kompliment, nipošto kao uvredu.

Nažalost  biće potrebno da Dunavom prođe još mnogo vode dok se ovo ne dogodi u Srbiji. Da budem iskrena, mislim da je potrebno češće ustati u odbranu žena.  I ceo ovaj gendered leksikon koji implicira probleme prethodnih generacija trebalo bi da bude redefinisan.  „Ona ima muda“, ma stvarno, o čemu se tu radi? Testisi su znak snage, hrabrosti,  integriteta, istrajnosti? Šta je sledeće? Šminkaćemo se barutom?!

Jednom sam imala prilike da se smejem opasci koju je neko napravio za koleginicu:  ona je neko veliko jaje.  Mislilo se na korporativno jaje, dabome. Lično ne verujem da je imati nešto među nogama a veličine grejpfruta  posebno dobro i ugodno.  Biti jaje na korporatvnoj lestvici ovde je upotrebljeno u značenju moći: ona ima moć. Kada smo kod oznaka muških spolovila, ni mediji nisu izuzetak. Aleksandar Tijanić je ne tako davno imao kolumnu sa tag-linijom kurčevito

Nisam feminista niti sam ostrašćena. Samo mi čini da nam treba više pozitivnih, ženskih reči.  Da treba senzibilizovati govor tako da bude više u skladu sa percepcijom koja je smenila nekadašnju dominantnu patrijahalnu. 
Naročito u medijima. U medijima nam treba više sluha za žene.  Jer žene ne zaslužuju da ih se tretira kao (fejk) transseksualce.

Feminizam u stvari nema ništa sa životnim stilom ili načinom na koji zarađujete za život. Ima veze sa onim tananim stvarima vezanim za način na koji vidite svet.  Jezik to samo prati.

четвртак, јун 14, 2012

#KoSmoŠtaSmo



Zamislite sebe, da napišete seminarski ili diplomski rad, doktorsku tezu ili odličnu PDF knjigu o onome što volite i poznajete dobro. I onako ustreptali postavite to negde online, ili pošaljete saradnicima i prijatelljima.  I kao feedback dobijete ovo: “Imaš jedno A viška”.

Na ovaj način mogli biste i Steave Jobsu naći grešku. Pobedica je to, zar nije tako lepo biti pametniji od drugih!  Postaviti se kao “viši”. Jer vi ste autoritet, jer ste primetili da fali slovo. Smejurija.

Kakvi su ljudi koji vas gledaju kroz “grammar-nazi” naočare?  Najverovatnije takvi da druge stvari nisu kadri da opaze.
I da znate, to uglavnom nisu filolozi. 

S druge strane, ništa bolje nije ni na fakultetima.  Dok sasvim mala deca uveliko uče da programiraju, studenti FMK su oduševljeni  jer profesori umeju da se služe računarom:

Svaka sala za predavanje ima kompjuter, zvučnike, projekor i ostalu prateću opremu (koju profesori UMEJU da koriste).“

"Na FMK uvek imate toalet papir u WC, toplu vodu da operete rukesapun i aparat za sušenje ruku"

...i komentar sa Twittera, prirodan:


Nisam za to da se uz internet priključak polaže test opšte kulture i pismenosti (hvala Bjutiju za ideju :) Ali sam iskreno šokirana podatkom da je veoma mnogo prosvetnih radnika PC nepismeno: 




среда, јун 13, 2012

[web 2.0] Bezbedno i prijatno radno okruženje



 Sinoć je Nebojša Rako, predsednik Asocijacije HR profesionalaca, objavio članak na svom blogu o Bezbednom (prijatnom) radnom okruženju. Obećala sam na Twitteru da ću ispratiti taj članak svojim viđenjem stvari, pa pošto samo sporadično blogujem, verujem da će vam ovo svima prijati :-) 

Poznato je da zadovoljstvo poslom i radom ne zavise samo od novca tj. materijalne stimulacije. A sada u drugoj deceniji 21. veka odavno je prevaziđen stav da se prijatnošću posla bave samo žene – nekada se smatralo da je zadržavanje na nekoj poziciji odnosno odabir poslodavca u odnosu na druge kriterijume koji nisu samo plata + stimulacija + pokriveni sitni troškovi čisto ženska privilegija. Maltene da se izmotavamo što hoćemo da kolege budu ok, da u timu vladaju skladni odnosi i poverenje, da kompanija bude odgovorna...

Nematerijalni podsticaji za rad još su važniji kada je reč o poslovima koji zahtevaju intelektualni angažman: ne želite spor računar, ne treba vam firmin Blackberry ako se s njega ne smete logovati na Facebook, itd.  Pravo je čudo da je radno vreme od 8 sati i dalje kao uklesano u kamenu: uprkos napretku tehonolgije i kosmičkom ubrzanju informacionih ciklusa unutar i oko organizacije, i dalje se, kao pre 100 godina, radi 8 sati, uz izuzeće az neodložne obaveze, sasvim diskrminatorno, onih koji imaju decu. Ostalima se najčešće progleda kroz prste, ali se na kraju dana sve uredno zabeleži. 

Informacioni tornado: zašto neke stvari ostanu iste po 100 godina?! 


 Da podsetimo, radno vreme od osam sati formirano je još onda kada je u opis posla spaalo prelistavanje štampe i telefoniranje, čitanje pošte i čekanje kurira. Sada  dok sedite u taksiju možete proveriti sve najvažmije vesti i kada emailom rešavate stvari po pravilu uz jutarnju kafu i od kuće, potreba da se „čuvaju zidovi“ je sasvim apsurdna.  I ovo je jedna od stvari koja najviše utiče na zadovoljstvo poslom ne samo Y generacija (rođenih između 1977 i 1989), već i svih efektivnih ljudi.  Onih koji već od 20h nedeljom proveravaju emailove i spremaju se za ponedeljak...Svako normalan ima email na telefonu (barem jednom) i može da ga proverava od kuće. Dok sam još bila u svojoj, sada lično mnogo dražoj nego ranije, medijskoj fazi, u kancelariju se dolazilo ne toliko da radiš, jer to možeš i od kuće, nego da odmoriš dušu, inspirišeš se i zadaš sebi nove zadatke. Takođe jedan dan nedeljno bilo je ok  da izabereš, ako si bio vredan, i da ne dođeš na posao fizički.
 Zašto? Jer je šefica vrlo dobor kapirala koji je hedonizam kad sediš kod kuće u hladu u pidžamici („razgaćena“;)) i radiš svoj posao bez ometanja, pitanja, zvonjave telefona i nenajavljenih upada ljudi.

To je bila zora web 2.0 poslova i web 2.0 radnika – internet priključke još uvek nije bilo moguće lako i brzo nabaviti (ha! trebala je veza u Telekomu!),  i mnogo ljudi je slalo chain mailove sa „zabavnim“ slikama i nasedalo na identity theft spam-fore bez ikakve svesti da nigerijski princ ne postoji. Dakle sve vam je jasno.

Web 2.0 generacije mobingom bi smatrale:


Nadzor nad poštom koji nije unapred komuniciran (iako se pretpostavlja, obaveza je poslodavca da to jasno kaže i unapred)
Postavljanje softvera na radnom kancelarijskom računaru za daljinsko upravljanje datotekama u tišini (ma kao ne vidi niko, sve sam teletabis, right...)
Zvaničan stav da su društvene mreže ok a potom ogovaranje po hodnicima ko sve „igra igrice“ na Facebooku
Zlonamerno komentarisanje privatnih fotografija viđenih na Facebooku (u Srbiji je na radnom mestu i dalje važno ko navija za Zvedu a ko za Partizan)
Iznošenje privatnih podataka o trećim licima bez njihovog znanja i u odsustvu („A znaš da je on slobodan i da živi sam u stanu koji je nasledio? Nov je stan“ taj fazon, bljaaaak)
Sugestije u vezi sa privatnim stvarima na Facebooku („nije ti dobra profilna“) – Facebook jeste privatan, ceo. Tačka.
Da vaš privatni twittter nalog i ljudi koje srećete po tweetupima budu tema vašeg evaluacionog sastanka (naročito ako je svaki evaluacioni)
Upadanje u kancelariju tek tako, šetkanje iza leđa zaposlenom i disanje za vratom

Šta web 2.0 kompanije smatraju neetičnim:


Iznošenje podataka iz firme bez dozvole i znanja poslodavca 
      Bekapovanje i izvoz podataka sa servera ili baze klijenata bez odobrenja šefa i bez njegovog ili njenog znanja
Kreiranje negativne reputacije na društvenim mrežama – u smislu direktne žalbe na šefa, platu ili kolege, ne ono „viđen je na koncertu Ane Bekute, šta li će misliti klijenti...“
Diskusiju, online ili offline, o internet security merama u firmi (online i offline), naročito ako vaš softveri nisu custom rešenja.
Neažurriranje softvera mesecima (tako da se lako stvori exploit)
Neunošenje iili neredovno i delimično unošenje podataka u contact management sistem ili bilo koji drugi sales ili project management / collaboration tool

Ono što kolege u web firmama uglavnom zameraju:


Razgovor telefonom
      Glasan razgovor telefonom
Glasan razgovor telefonom koji dugo traje (3 min +)
Nesvesno puckanje hemijskom, krckanje stolice, šuštanje papira tokom radnog vremena
Smeta i ako stalno imate skype slušalice na glavi i nikad niste dostupni za konsultacije
Naravno da ne smete da se derete ko krava kada ih skinete, zar vas majka nije učila da muzika ne treba da je preglasna xDDD... a piše i u Comopolitenu :D
Upadanje u kancelariju tek tako, šetkanje iza leđa i disanje za vratom (don’t touch me!)
Primetite razliku, povežite tačkice...


Web 2.0 menadžment ima svoja pravila


Društvene mreže i mobilne tehnologije menjaju načine na koji radimo i sarađujemo. Setite se kako su nekada postojale table na kojima su se merili rezultati, pa je bilo bitno izbiti na prvo mesto i pokupiti nedeljnu nagradu? Isto je i sada, alati za podsticajna ponašanja prodajnog osoblja prešli su na web, dostupni su alati za takmičenje u vidu projct management alata i tabela.  Brzina je sada važnija nego ranije, i mentalitet koji imaju oni koji igraju igrice se preselio  u kancelarije. Zapravo ceo tok rada (treba da) liči na igru. Nije potrebna posebna nagrada, pobednici su svi koji učestvuju.

Zadovoljstvo poslom meri se upravo onim stvarima na koje su retke srpske firme spremne: fleksibilno radno vreme, dobra (časna) komunikacija koja čuva integritet svih uključenih, mogućnost izbora OS (da ne ide defaultno ako ne mora) i aplikacija, i potpuno poštovanje privatnosti čak i onda kada ste na poslu. (Nedavno je u medijima poprilično komešanja napravila vest da određeni poslodavci traže pristupne šifre od svojih zaposlenih)

Pravo zadovoljstvo počinje onda kada naučimo da odgovorimo na pitanje ZAŠTO nešto radimo.


U sledećem tekstu: o opasnostima u online svetu