[web 2.0] Bezbedno i prijatno radno okruženje

 Sinoć je Nebojša Rako, predsednik Asocijacije HR profesionalaca, objavio članak na svom blogu o Bezbednom (prijatnom) radnom okruženju. Obećala sam na Twitteru da ću ispratiti taj članak svojim viđenjem stvari, pa pošto samo sporadično blogujem, verujem da će vam ovo svima prijati :-) 

Poznato je da zadovoljstvo poslom i radom ne zavise samo od novca tj. materijalne stimulacije. A sada u drugoj deceniji 21. veka odavno je prevaziđen stav da se prijatnošću posla bave samo žene – nekada se smatralo da je zadržavanje na nekoj poziciji odnosno odabir poslodavca u odnosu na druge kriterijume koji nisu samo plata + stimulacija + pokriveni sitni troškovi čisto ženska privilegija. Maltene da se izmotavamo što hoćemo da kolege budu ok, da u timu vladaju skladni odnosi i poverenje, da kompanija bude odgovorna...

Nematerijalni podsticaji za rad još su važniji kada je reč o poslovima koji zahtevaju intelektualni angažman: ne želite spor računar, ne treba vam firmin Blackberry ako se s njega ne smete logovati na Facebook, itd.  Pravo je čudo da je radno vreme od 8 sati i dalje kao uklesano u kamenu: uprkos napretku tehonolgije i kosmičkom ubrzanju informacionih ciklusa unutar i oko organizacije, i dalje se, kao pre 100 godina, radi 8 sati, uz izuzeće az neodložne obaveze, sasvim diskrminatorno, onih koji imaju decu. Ostalima se najčešće progleda kroz prste, ali se na kraju dana sve uredno zabeleži. 

Informacioni tornado: zašto neke stvari ostanu iste po 100 godina?! 

 Da podsetimo, radno vreme od osam sati formirano je još onda kada je u opis posla spaalo prelistavanje štampe i telefoniranje, čitanje pošte i čekanje kurira. Sada  dok sedite u taksiju možete proveriti sve najvažmije vesti i kada emailom rešavate stvari po pravilu uz jutarnju kafu i od kuće, potreba da se „čuvaju zidovi“ je sasvim apsurdna.  I ovo je jedna od stvari koja najviše utiče na zadovoljstvo poslom ne samo Y generacija (rođenih između 1977 i 1989), već i svih efektivnih ljudi.  Onih koji već od 20h nedeljom proveravaju emailove i spremaju se za ponedeljak...Svako normalan ima email na telefonu (barem jednom) i može da ga proverava od kuće. Dok sam još bila u svojoj, sada lično mnogo dražoj nego ranije, medijskoj fazi, u kancelariju se dolazilo ne toliko da radiš, jer to možeš i od kuće, nego da odmoriš dušu, inspirišeš se i zadaš sebi nove zadatke. Takođe jedan dan nedeljno bilo je ok  da izabereš, ako si bio vredan, i da ne dođeš na posao fizički.

 Zašto? Jer je šefica vrlo dobor kapirala koji je hedonizam kad sediš kod kuće u hladu u pidžamici („razgaćena“;)) i radiš svoj posao bez ometanja, pitanja, zvonjave telefona i nenajavljenih upada ljudi.

To je bila zora web 2.0 poslova i web 2.0 radnika – internet priključke još uvek nije bilo moguće lako i brzo nabaviti (ha! trebala je veza u Telekomu!),  i mnogo ljudi je slalo chain mailove sa „zabavnim“ slikama i nasedalo na identity theft spam-fore bez ikakve svesti da nigerijski princ ne postoji. Dakle sve vam je jasno.

Web 2.0 generacije mobingom bi smatrale:

Nadzor nad poštom koji nije unapred komuniciran (iako se pretpostavlja, obaveza je poslodavca da to jasno kaže i unapred)
Postavljanje softvera na radnom kancelarijskom računaru za daljinsko upravljanje datotekama u tišini (ma kao ne vidi niko, sve sam teletabis, right...)
Zvaničan stav da su društvene mreže ok a potom ogovaranje po hodnicima ko sve „igra igrice“ na Facebooku
Zlonamerno komentarisanje privatnih fotografija viđenih na Facebooku (u Srbiji je na radnom mestu i dalje važno ko navija za Zvedu a ko za Partizan)
Iznošenje privatnih podataka o trećim licima bez njihovog znanja i u odsustvu („A znaš da je on slobodan i da živi sam u stanu koji je nasledio? Nov je stan“ taj fazon, bljaaaak)
Sugestije u vezi sa privatnim stvarima na Facebooku („nije ti dobra profilna“) – Facebook jeste privatan, ceo. Tačka.
Da vaš privatni twittter nalog i ljudi koje srećete po tweetupima budu tema vašeg evaluacionog sastanka (naročito ako je svaki evaluacioni)
Upadanje u kancelariju tek tako, šetkanje iza leđa zaposlenom i disanje za vratom

Šta web 2.0 kompanije smatraju neetičnim:

Iznošenje podataka iz firme bez dozvole i znanja poslodavca 

      Bekapovanje i izvoz podataka sa servera ili baze klijenata bez odobrenja šefa i bez njegovog ili njenog znanja
Kreiranje negativne reputacije na društvenim mrežama – u smislu direktne žalbe na šefa, platu ili kolege, ne ono „viđen je na koncertu Ane Bekute, šta li će misliti klijenti...“
Diskusiju, online ili offline, o internet security merama u firmi (online i offline), naročito ako vaš softveri nisu custom rešenja.
Neažurriranje softvera mesecima (tako da se lako stvori exploit)
Neunošenje iili neredovno i delimično unošenje podataka u contact management sistem ili bilo koji drugi sales ili project management / collaboration tool

Ono što kolege u web firmama uglavnom zameraju:

Razgovor telefonom

      Glasan razgovor telefonom
Glasan razgovor telefonom koji dugo traje (3 min +)
Nesvesno puckanje hemijskom, krckanje stolice, šuštanje papira tokom radnog vremena
Smeta i ako stalno imate skype slušalice na glavi i nikad niste dostupni za konsultacije
Naravno da ne smete da se derete ko krava kada ih skinete, zar vas majka nije učila da muzika ne treba da je preglasna xDDD... a piše i u Comopolitenu :D
Upadanje u kancelariju tek tako, šetkanje iza leđa i disanje za vratom (don’t touch me!)
Primetite razliku, povežite tačkice...

Web 2.0 menadžment ima svoja pravila

Društvene mreže i mobilne tehnologije menjaju načine na koji radimo i sarađujemo. Setite se kako su nekada postojale table na kojima su se merili rezultati, pa je bilo bitno izbiti na prvo mesto i pokupiti nedeljnu nagradu? Isto je i sada, alati za podsticajna ponašanja prodajnog osoblja prešli su na web, dostupni su alati za takmičenje u vidu projct management alata i tabela.  Brzina je sada važnija nego ranije, i mentalitet koji imaju oni koji igraju igrice se preselio  u kancelarije. Zapravo ceo tok rada (treba da) liči na igru. Nije potrebna posebna nagrada, pobednici su svi koji učestvuju.

Zadovoljstvo poslom meri se upravo onim stvarima na koje su retke srpske firme spremne: fleksibilno radno vreme, dobra (časna) komunikacija koja čuva integritet svih uključenih, mogućnost izbora OS (da ne ide defaultno ako ne mora) i aplikacija, i potpuno poštovanje privatnosti čak i onda kada ste na poslu. (Nedavno je u medijima poprilično komešanja napravila vest da određeni poslodavci traže pristupne šifre od svojih zaposlenih)

Pravo zadovoljstvo počinje onda kada naučimo da odgovorimo na pitanje ZAŠTO nešto radimo.

U sledećem tekstu: o opasnostima u online svetu